Da li postoji razlika između učenika tehničkih i drugih „prestižnih“ škola?

Mnogo se govori o tome kako današnji učinici nisu motivisani, kako su mrzovoljni, neposlušni, puni besa, pa čak i kako imaju poremećaj pažnje. Sve ovo nije vezano za broj godina ili  školu koju pohađaju. Generalno su deca drugačija nego ranije i nekako se uvek nameće da je do svega toga došlo zahvaljujući telefonima i internetu.  Da li je baš tako i da li je samo to razlog? Čini mi se da kad govorimo o tome, kao roditelji i kao nastavnici, zaboravljamo koliki uticaj na njih, ali i na nas ima okruženje u kom živimo.  U nekom ranijem periodu, kada je postojala privreda i proizvodnja, deca, ali i roditelji su drugačije razmišljali i usmeravali svoju decu. Danas smo se našli u situaciji da jako malo  roditelja želi da im dete upiše tehničku školu, a još manje neki zanat. Svi žele da budu ekonomisti, medicinari, gimnazijalci…  Zašto je to tako svi smo svesni, ali nažalost nemamo moć, ni snage  da to promenimo, jer živimo tu gde živimo, sa industrijom i privredom koja je takva kakva jeste.

Broj đaka se u  tehničkim školama iz godine u godinu smanjuje, a samim ti i  njihovo predznanje i uspeh koji donose iz osnovne škole. Sve je manje onih koji kao prvu želju navode neko od zanimanja u tehničkoj školi. Zbog svega toga postoji mišljenje da su u tehičkim školama problematični učenici i da u tim školama ima problema. Međutim da li je stvarno tako? Kao nastavnik u stručnoj Mašinsko tehničkoj školi, na osnovu  iskustva, moram da kažem da to u velikom broju nisu problematična deca, da to što nisu bili odlični đaci ne znači da su problematični, a još manje loši ljudi. Da li postoji razlika između njih i onih koji idu u prestižne škole? Sa stanovišta interesovanja, motivisanosti, usvojenih modela ponašanja, navika i uzora mislim da nema razlike. U svim školama učenici su slični, ali nažalost postoje samo pojedinci koji uspevaju da se odupru „vrednostima“ koje su danas u modi. Razlika koja postoji može se uočiti u činjenici da učenici iz srednjih stručnih škola gotovo nikad nisu bili podsticani i nisu dobijali dovoljno pažnje u ranijem obrazovanju. Bili su u grupi prosečnih ili lošijih učenika koji su uglavnom u poziciji da stvari posmatraju sa strane, da funkcionišu u odeljenju gde su drugi u prvom planu, gde drugi pokreću, nameću se, učestvuju u radu i aktivnostima.  To naravno nije njihova krivica, ni krivica nastavnika, nego je jednostavno sistem obrzovanja takav da se sa velikim brojem dece u odeljenju i prenatrpanim nastavnim sadržajima nema vremena za dovoljno pažnje za sve, a kamoli za otkrivanje različitih talenata koje deca imaju. Ukalupljeni u sistem, svi se snalaze kao znaju i umeju.

Kad radite u školi u koju dolaze takvi učenici čini mi se da vam treba više strpljenja, razumevanja, vremena ali i snage da sa njima radite na sticanju znanja i veština i motivišete ih za učenje i  vanastavne aktivnosti.

Često se dešava da komentarišu da to što treba da uče njih ne zanima i da im neće trebati, jer se neće time baviti i neće to raditi. Jedan od načina na koji pokušavam da ih motivišem je da im predstavljam mlade ljude koji se bave nekim zanimanjem koje se oslanja na znanja koja oni stiču.  U četvorogodišnjim obrazovnim profilima predajem  i predmete koji se odnose na tehničko crtanje i modeliranje na računaru, što  predstavlja osnov za 2D i 3D projektovanje. Da bih ih motivisala na učenje i pokazala  kako znanja koja stiču tokom školovanja u našoj školi iz oblasti primene računara u procesu 2D crtanja i 3D modeliranja mogu da iskoriste  tokom daljeg školovanja i radu organizujem im  radionice koje vode mladi ljudi koji se bave primenom računara u različitim profesijama. Nešto od toga možete pogledati i ovde.

Da mogu mnogo toga, da su jednako kreativni i da ako žele moraju da se potrude, rade i imaju cilj je osnov kojim se treba voditi u radu sa učenicima. To nije lako jer prvo treba raditi na podizanju njihovog samopouzdanja  i motivacije, a uz to pronaći i u sebi pokretačku snagu i želju, jer svi smo mi samo obični ljudi suočeni sa svim opštim nedaćama i problemima koji tište naše obrazovanje. Neki kažu, treba biti entuzijasta! Svako od nas to pokušava i nekim aktivnostima uspeva da nekad manje, nekad više ostvari bar deo onog što zamisli ili želi.  Nekako mislim kad jednom postanete sami entuzijasta i imate pozitivnu energiju to polako prenosite i na njih. Meni je to nekoliko puta pošlo za rukom. Ono što mene kao nastavnika interesuje i ono što i sama učim i šta pokušavam da primenim u nastavi su informaciono komunikacione tehnologije. Veštine neophodne za generacije koje dolaze. Mi ih nismo sticali tokom školovanja, a oni su rođeni u vremenu kad je teško zamisliti život bez računara, mobilnog telefona i interneta. Mi moramo da se prilagođavamo, da učimo zbog nas, ali i njih jer ko će ih drugi uputiti u taj svet, ako ne mi. Tu ima mnogo tema kojima je neophodno da se svi bavimo, ne samo nastavnici informatike, počev od bezbednosti, zloupotrebe, kulture komunikacije, kulture korišćenja, mogućnostima za učenje, usavršavanje, stvaranje, rad i naravno obavljanje različitih aktivnosti koje nam mogu olakšati funkcionisanje i življenje.

U svom dosadašnjem radu trudila sam se da sa učenicima radim na podizanju njihove digitalne pismenosti. Sa više timova učenika radila sam na različitim projektima, nekad smo postizali uspehe, nekad ne, nekad su nam radovi bili odlični, nekad ne, ali smo uvek mnogo toga naučili i uživali u radu i druženju. Za sajt o bezbednosti na internetu smo na konkursu za naš rad dobili potvrdu da je to što smo radili dobro i korisno, jer smo u kategoriji srednjih škola osvojili drugo mesto.

Učestvovali smo u projektu „ Dan po dan –školski kalendar sećanja“ i pravili različite digitalne materijale, od kojih sam posebno ponosna da rad o našem gradu, Kraljevu. U toku tog projekta smo se družili i učili sa učenicima iz drugih škola. Učestvijemo u kampanjama za promovisanje digitalnih veština: Onlajn nedelja, Nedelja robotike, Nedelja programiranja… Učestvovali smo na konkursu Eko- paket 2015, 2016, 2017. godine gde su timovi učenika radili kreativnu reciklažu tetrapak ambalaže. Na tamičenju Filmić 2016. godine osvojili smo specijalnu nagradu za ideju filmića „Ozonski omotač, čuvar života na zemlji“.

Ideja uvek ima, kao i mogućnosti za rad i učenje. Potrebo je smo malo izaći iz klasine učionice, primeniti ono što već postoji i pokušati kod učenika razviti svest da sve što se uči može biti od koristi, jer nije poenta da memorišu činjenice već da nauče kako da neko znanje upotrebe. Mi kao nastavnici moramo da budemo svesni da su danas informacije lako dostupne, ali  da je bitno naučiti učenike kako da koriste te informacije, kako da razvijaju kritičko mišljenje u radu, saradnički odnos i timski rad, kao i komunikacione veštine. Teško je danas, kad se tehnologije tako brzo razvijaju, učiti decu i spremati ih za zanimanja koja će tek nastati, ali to nas ne sprečava da se trudimo da pokušavamo da ih pripremino za ono što ih čeka. Znam da nije lako, ali to nam je obaveza i to možemo i moramo kroz redovnu nastavu, ali i vanastavne aktivnosti.

Nazad na sve postove
Gordana Petrović
AUTOR
Gordana Petrović
nastavnica stručnih predmeta u Mašinskoj tehničkoj školi “14. oktobar”, Kraljevo
Preko svojih blogova “Gocin blog” i “Tolerancije” pomaže učenicima da nauče brže i lakše savladaju gradivo. Samo za projekat “Igraj bezbedno” predali su preko 50 radova. Nagrade na takmičenjima ne izostaju, a prisustvom na mnogobrojnim konkursima, Gordana motiviše i inspiriše učenike na rad i kreativnost, te utiče na talentovanu decu da napreduju i razvijaju se.
Vrati me na vrh