Maturanti maratonci

Dobre vesti se nadaleko čuju ali sa druge strane loše vesti mnogo brže putuju i ljudima su više zanimljivije. Imajući to u vidu ovom prilikom vam predstavljam jednu sjajnu pozitivnu priču koja je počela u oktobru 2012. godine. Nije se tako brzo pročula ali se nadamo da će ipak daleko da se čuje.

Ovo je naša priča. Zavesa se diže, predstava počinje. 🙂

„Lako je misliti, teško je raditi. Raditi onako kako se misli teže je od svega na svetu.(Gete)

 Kroz svoju sportsku karijeru izgradio sam mnoge pozitivne osobine koje su me dovele do određenog pogleda na svet i ubeđenja da je sve moguće. Upravo iz tog ubeđenja sebi uvek postavljam pitanje  „na koji način?“. Na koji način doći do cilja, do rešenja? Na koji način mogu da izvučem najbolje iz situacije u kojoj se nalazim? Na koji način mogu najbolje da opravdam svrhu pozicije gde se nalazim?

I tako je sve počelo. Osluškujući mlade ljude (decu ) oko sebe i pričajući sa njima došao sam do zaključka da deca retko kada imaju priliku da pokažu koliko vrede. Da pokažu sav svoj potencijal. Da dokažu pre svega sebi a i drugima, svoj kvalitet i svoju vrednost koja se meri osobinama a ne veštinama.

Nisu svi sposobni da brzo pamte, da brzo rešavaju zadatke, da razumeju šta se od njih traži. Nemaju svi razvijene konverzacijske veštine sa kojima mogu da prezentuju to što znaju i nisu svi koordinacijski sposobni da dobro barataju sa loptom i sa svojim telom. A upravo te veštine se traže od njih kako bi odredili njihovu vrednost, i većina takmičenja upravo to i zahteva.

Ono što je zapostavljeno jesu osobine koje oslikavaju nečiji karakter a koje su važnije od svega do sada navedenog. I imajući sve to u vidu setio sam se šta je meni pomoglo da ojačam svoj karakter i da se ne stidim onoga što jesam.

Meni su naravno mnogo ranije pomogle razne situacije iz moje sportske karije ali takve situacije i danas primećujem na mojim treninzima trčanja. Setio sam se šta su meni doneli moji prvi polumaratoni a zatim i maratoni i koliko sam ponosan na svaki od njih. I tu se vraćamo na pitanje „na koji način da pomognem toj deci da pokažu koliko vrede i da budu ponosni na sebe. A odgovor se već nametnuo sam po sebi.

Maraton. Maraton je šansa da deca dobiju nešto dragoceno, nešto najvrednije što život može da im pruži. Prilika da izgrade svoj karakter kroz upornost, istrajnost, odgovornost, organizovanost, odlučnost, žrtvovanje, kroz saznanje šta su sve u stanju da urade. Prilika da postanu LJUDI.

Acta, non verba – dela, ne reči

„Ne verujte rečima, ni svojim ni tuđim, verujte samo delima, i svojim, i tuđim(Tolstoj)

Sada je bilo potrebno da se sa reči pređe na dela, od ideje do realizacije. Identifikovali smo problem, pronašli rešenje, postavili cilj i ono što nam je preostalo jeste da pronađemo put kojim ćemo realizovati tu ideju. Sada treba zasukati rukave i uhvatiti se u koštac sa zlim duhovima

„Učiniti novi korak, izgovoriti novu reč – to je ono čega se ljudi najviše plaše.(Dostojevski)

Znate, postoji nešto kod ljudi da se „plaše“ nečeg novog, nečeg drugačijeg, nečeg gde ne vide konačan ishod. I to nešto ih sprečava da potroše malo više energije ako nemaju direktnu i trenutnu dobit od toga. Sprečava ih da izađu iz svoje zone komfora i da sagledaju malo širu sliku onoga što se nalazi ispred njih.

Govorili su mi: šta će ti to, ne gubi vreme, ne gubi energiju, ne isplati se, njih to ne zanima, nije to tvoj problem…Nije to moj problem? Pa ko će ako nećemo mi, profesori? Mi koji se nalazimo na tom mestu i koji imamo priliku da nešto promenimo. Ko će da se založi za tu decu koja vape za prilikom da se dokažu?

Mi moramo da nosimo tu odgovornost jer imamo tu čast i privilegiju da od dece napravimo ljude. Polazeći od te privilegije, nisam se dvoumio već sam krenuo sa radom Maratonske sekcije Zemunske gimnazije koja je imala za cilj da pripremi decu za polumaraton i maraton a čiji su skriveni ciljevi bile vrednosti koje sam ranije napomenuo.

Prvi izazov je bio kako razbiti predrasude koje deca imaju o maratonu. Maratonu kao nekom teškom, neizvodljivom i rizičnom poduhvatu. Razbiti predrasude o tome kako to rade samo vrhunski sportisti, i neki ludaci. Kako je loše po zdravlje. Da stradaju kolena… I još mnogo takvih i sličnih njima koje je trebalo razbiti da bi deca uopšte počela da razmišljaju o tome da krenu u priču zvanu maraton.

Međutim ja sam imao tu sreću da sam među svojim učenicima imao sjajne pojedince koji su iz samo njima poznatih razloga „na prvu loptu“ krenuli u ovu avanturu bez mnogo ubeđivanja. Verujem da je malo pomogla i činjenica da sam sa svojim primerom pokazao da maraton ne boli toliko 🙂 i da neko njima blizak (mislim neko koga viđaju svaki dan) može to da uradi. Bilo kako bilo maratonska sekcija je imala dobru polaznu osnovu od 6 prijavljenih učenika koji su brzo shvatili smisao svega i koji su mi kasnije mnogo pomogli u svemu.

Omne initium difficile – svaki je početak težak

Kako da važne, prave informacije dođu do što većeg broja dece a da ona ipak shvate suštinu? Bilo je sledeće pitanje koje se postavljalo ispred mene. Časovi Fizičkog vaspitanja za njih nisu dovoljna inspiracija i pokušavao sam na razne načine da im objasnim šta je maratonska sekcija i kakva prilika im se pruža. Mnogo ušiju je slušalo a malo njih je čulo.I tu sam shvatio da moram da napravim korak dalje i da organizujem nešto što će biti upečatljivo i što će ostaviti veliki uticaj na decu.

Rešenje je bila PREZENTACIJA MARATONA. Ona je imala za cilj da razbije predrasude i da približi jednu tematiku njima toliko daleku. Uz pomoć prvih članova maratonske sekcije održali smo prezentaciju u svečanoj sali Zemunske gimnazije gde je na jedan interesantan i njima prepoznatljiv način predstavljen fenomen zvani maraton.

Prva stvar koja me je iznenadila bilo je to da je svečana sala bila prepuna sa preko 150 učenika i profesora Zemunske gimnazije. A nismo ništa besplatno delili osim pravih informacija i pozitivne energije. Ispostavilo se da je to bio idealan način da deca osete barem delić onoga što im maraton pruža jer se posle prezentacije prijavio veliki broj novih članova maratonske sekcije.

Sledeća pitanja koja su se postavljala ispred mene bila su: „na koji način organizovati toliki broj dece koja ulaze u svet trčanja i na koji način održati motivaciju. Trebalo je obratiti pažnju da škola (nastava) ne trpi, da svi dobiju podjednaki tretman, obezbediti sigurne uslove za treniranje i sve to u periodu koji je za njih najteži. Kraj polugodišta se približavao, zaključivanje ocena, nepovoljni vremenski uslovi, kiša, vetar, sneg, led i druge „dečije bolesti“. Sve je to palo na pleća tih mladih heroja. Lični primer, neprekidni motivacioni razgovori, sastanci, raznovrsni treninzi, menjanje lokacija treninga, saradnja sa drugim trkačkim klubovima, trke i ostala druženja bili su neki od načina da se stvori jedan kohezivni trkački tim.

Morate imati u vidu da su to pretežno deca koja nisu sportisti i koja do sada nisu imala priliku da osete takav sistem vrednosti i takav međusobni odnos, kao i da do sada nisu razvili takav odnos prema sebi, svom telu , svom zdravlju i svojim navikama. Dosta toga je za njih bilo novo i shvatili su pre svega šta su sve u stanju da urade. I naravno odoleli smo svim izazovima i prebrodili sve prepreke na koje smo nailazili i stvorili smo jedan tim mladih ljudi koji sada predstavlja inspiraciju drugima.

Gloria disipuli, gloria magistri – Slava učenikova je slava učiteljeva

Nema veće nagrade nego kada ubiraš plodove svoga rada i kada gledaš kako se tvoji principi za koje se toliko zalažeš odražavaju na druge a pritom se šire kao neki nezaustavljiv virus. Sva uložena energija i žrtvovanje za te ciljeve postaju opravdani. Za mene je to prenošenje životnih lekcija (znanja i iskustva) nešto što nema cenu i što je nezamenljivo. Gledati kako deca postaju ljudi, gledati njihovu radost, smeh, ponos, pobedu nad samim sobom i gledati kako stvaraju istoriju, pa ima li išta vrednije od toga.

Čast mi je i zadovoljstvo da sarađujem sa tim mladim ljudima i uživam u stvaranju nečeg jedinstvenog na ovim prostorima. Čast mi je što sam deo Maturanata maratonaca.

Ovo su počeci a uspehe Maturanata maratonaca ćemo predstaviti drugom prilikom. Ostanite na ovom kanalu jer još niste čuli najbolje od svega. Drugi čin tek sledi 🙂

„Svet je pozornica gde svako igra svoju ulogu. (Šekspir)

Nazad na sve postove
AUTOR
Saša Porubski
nastavnik fizičkog vaspitanja u Zemunskoj gimnaziji, Zemun
Aktivno vodi razne sportske sekcije u školi i priprema timove za takmičenja, a jedna od najuspešnijih je sekcija “Maturanti maratonci”. Sekcija je vremenom prerasla u sportsko udruženje, čija je misija da se širi ideologija zdravog i aktivnog načina života. Pokretu su se priključili i učenici drugih škola, koji osim što učestvuju na Beogradskom maratonu i raznim drugim trkama, često organizuju i humanitarne akcije.
Vrati me na vrh