Vlada Republike Srbije je 24. aprila ove godine donela Uredbu o formiranju privremenog registra i načinu uplate jednokratne novčane pomoći svim punoletnim državljanima Republike Srbije u cilju smanjivanja negativnih efekata prouzrokovanih pandemijom bolesti COVID-19 izazvane virusom SARS-CoV-2 (u daljem tekstu Uredba).
Ovakav naslov Uredbe kao i prateće obrazloženje nesporno predstavljaju neku vrstu paradoksa ili svojevrsni oksimoron. Inostranih donacija u ove svrhe nije bilo, ili nam to barem nije poznato, te nije moguće da svi državljani ostvare jednaku državnu pomoć, uzimajući u obzir da svako od njih nije jednako doprineo izvorima finansiranja te pomoći.
Oksimoron kao spoj suprotnosti zahteva dublje tumačenje i analizu smisla sjedinjenih protivrečnih pojmova, što je nesporno slučaj i ovom prilikom. Mnogi ekonomski analitičari su u svojim reakcijama i javnim nastupima komentarisali Uredbu, uglavnom je (neopravdano) oštro kritikujući. Da li se radi o političkom marketingu ili neshvatljivom neznanju, tek takvi performansi – u kojima stručnjaci u koje treba imati poverenja polemišu u vezi sa tekstom koji je očigledan oksimoron – krajnje su neodgovorni. U takvom javnom diskursu ne iznenađuju ni šale na račun popularne „stoje“ koje su prisutne na društvenim mrežama.
Polemisati u vezi sa tekstom koji je u osnovi oksimoron može se porediti sa igrom ruleta u kojem se istovremeno kockate i na crno i na crveno – dobitak vam je zagaratovan kao i gubitak, uvek ste i u pravu i u krivu. Oprezan da ne upadnem u tu zamku, zaklanjajući se iza druge stilske figure ironije, dozvoljavam sebi da budem i rezolutno ZA i rezolutno PROTIV pomenute Uredbe.
Zašto sam rezolutno ZA Uredbu
Deo Uredbe koji kao korisnike navodi „punoletne državljane Republike Srbije, koji na dan stupanja na snagu ove uredbe imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije, sa važećom ličnom kartom i to: svi primaoci penzija, svi primaoci novčane socijalne pomoći, kao i oni koji su se prijavili” de facto je prepisan deo definicije pojma jedinstveni bezuslovni osnovni dohodak (u daljem tekstu UBI – Universal Basic Income).
Do sada, mnoge zemlje su kroz istoriju razmatrale ovu opciju, tako da to nije nova pojava. Motivi za eksperimentisanje sa UBI bar nominalno su ekonomske i socijalne prirode (ovom prilikom se ne ulazi u taj deo problematike). Razumljivo je da su eksperimenti pokazali i dobre i loše strane ovog instituta, jer ono nije panacea za rešavanje realnih i aktuelnih neuralgičnih tačaka u ekonomskom i širem društvenom sistemu.
Za razliku od takvog statusa UBI, moj argument je da je to institucija budućnosti. Ulaskom u takozvanu IV industrijsku eru koju obeležava masovni razvoj i primena veštačke inteligencije, UBI postaje condition sine que non održivosti sistema. Čini se da nema ničeg lakšeg nego dokazati ovu tvrdnju.
Naime, poslužimo se jednostavnim misaonim eksperimentom: zamislimo takvo društvo u kome roboti i veštačka inteligencija u potpunosti zamenjuju manualni ljudski rad. U takvom scenariju ontološki nestaje i pojam tržišta manualnog rada. Preostaje samo tržište veština i visoko složenog rada, baziranog na razvoju kognitivne, emocionalne i socijalne inteligencije.
U takvom scenariju, dakle, veštačka inteligencija stvara dohodak koji se jednako i bezuslovno raspodeljuje svim punoletnim građanima u tom društvu. Iz tog razloga UBI je tekovina za budućnost i zato elementi ove institucije u Uredbi su dragoceni i treba ih potencirati u svakom smislu.
Zašto sam rezolutno PROTIV Uredbe
U pomenutoj Uredbi stoji: „Republika Srbija će izvršiti uplatu jednokratne novčane pomoći.”
Zato što UBI nije pomoć već oblik dohotka. Evo nekoliko primera u prilog tvrdnji da je to dohodak, a ne pomoć.
Američka administracija je podelila trilione dolara podsticaja (stimulus), a ne „pomoći”, kako korporacijama, tako i pojedincima. Svaki američki punoletni građanin dobio je jednokratan „podsticajni ček“ (stimulus check) da bi američki senator Kamala Haris, inače bivši predsednički kandidat, predložila povećanje iznosa na podsticajnom čeku i njegovo perpetualno dejstvo uvodeći na taj način UBI (određenu varijantu s obzirom da se podsticaj predviđa za američke građane koji zarađuju manje od 120.000 dolara godišnje).
Endru Jang, takođe bivši američki predsednički kandidat, na istom virtuelnom skupu bio je eksplicitniji: Jangov predlog je da svaki američki punoletni građanin, bezuslovno i doživotno, dobija UBI u iznosu od 1000 dolara – ovaj UBI ima i svoj konkretni, simbolični naziv – „dividenda za slobodu“.
Sa druge strane, na evropskom kontinentu, studija Univerziteta Oksford pokazala je da 70 posto Evropljana podržava koncept UBI. Španija se početkom juna, kao prva država u južnoj Evropi, odlučila za varijantu UBI tj. za minimalni dohodak od 1230 dolara mesečno za oko 2,5 miliona najsiromašnijih građana. „Danas je novo socijalno pravo rođeno”, izjavio je Pablo Inglesijas, španski potpredsednik vlade, naglašavajući da je COVID-19 kriza samo ubrzala neizbežne procese. Škotska premijerka Nikola Stardžen smatra da je vreme UBI došlo i da su razgovori sa vladom Ujedinjenog kraljevstva već započeti.
Na drugim kontinentima isti narativ. U Indiji, najmnogoljudnijoj zemlji u kojoj je sprovedena izolacija zbog COVID-19, čuju se apeli: „Ako je ikada bio trenutak za UBI, to je sada”.
Jednom rečju, UBI nije pomoć i takvu percepciju neophodno je smesta i bezuslovno isključiti iz javnog diskursa.
Umesto zaključka
Aktuelna kriza ima toliko snažan uticaj na promene u društvu na globalnom planu da govorimo o istorijskom trenutku podele na društvo pre i posle COVID-19. UBI je bez ikakve sumnje kohezioni faktor koji je, čini se, uspeo da ujedini i desnice i levice.
Nažalost, čini se da je naše društvo još jednom izgubilo priliku da na velika vrata, a u vanrednim okolnostima, promoviše UBI kao jednu od najvažnijih institucija budućnosti. Umesto odgovornih izjava vodećih ljudi, umesto koncentrisanja pažnje javnosti na ključne promene, u javnom diskursu dobili smo mantru o „pomoći“.
Nama ostaje nada da, u budućoj globalnoj podeli rada (jasno je da je budućnost u toku), naše društvo neće završiti u zamci neke nadrealne distopije u kojoj će ljudi raditi izmišljene poslove „jer je važno imati posao, bilo kakav posao“ dok će veštačka inteligencija sedeti u kafićima i voditi filozofske rasprave u univerzitetskim aulama.