Intervju koji je sa mnom vodio Dragan Kranjčec, nekada moj učenik u 8/3 OŠ “Dušan Jerković”, a sada strednjoškolac u TŠ “Mihajlo Pupin” Inđija. Povod za intervju je, pored nagrade za jednog od najboljih edukatora Srbije u 2018. godini koju dodeljuje Udruženje “Živojin Mišić”, bio i domaći zadatak da se uradi prilog za časopis po koncepciji sličan “Modernim vremenima”, što je ideja moje koleginice Snežane Krstonošić, profesora književnosti.
- Da li mislite da školske ustanove u Srbiji “jecaju” za PROFESORIMA i NASTAVNICIMA koji vole svoj posao? Mislim da 70% škola nema nastavnike koji su posvećeni svom predmetu poput vas.
Za početak, hvala na poverenju. Ono je ključno. Ne možete nikoga na silu obrazovati, a ni vaspitavati. U prvom slučaju to je mučenje (kao kad bi obučavao magarca belkantu), a u drugom disciplinovanje i dresura (papagaj nema svest o izgovorenim rečima, tigar ne skače kroz obruč jer želi da zadivi publiku). Škole ne “jecaju”, ali ne zato što je sve veselo i divno, već zato što su mahom lišene osećanja. Pretvorene su u mašineriju koja radi na paru (u oba homonimna smisla, čak i u onom arhaičnom, da je para sinonim za ispuštanje gasova – videti Sterijinog “Kir Janju”). Sve je odrađivanje, takmičenje, rumunska gimnastičarska škola sedamdesetih, ali bez rezultata. Svi su u tom procesu poniženi. Mislim da ima mnogo više posvećenih nastavnika, ali, da se poslužim alegorijom, oni liče na radnike koji lopatom izbacuju blato iz rudarskog okna. Nečujni, nevidljivi, a previse umorni, bez vidljivijih rezultata. Naravno, rezultati nisu nagrade u današnjem smislu reči – povelje, diplome, pa čak ni prevelika plata koja bi verovatno dovela do najezde onih koji to rade samo zbog para. Nagrada je izgrađivanje novih, drugačijih, koji su spremni da menjaju svet. I da se ne žalimo kako je sve “u naše vreme bilo bolje”. Nikada nije i neće biti. Od Gilgameša do Asanža.
- Imate li neku ideju kako biste uspeli da prvenstveno pomognete kolegama sa organizovanjem nastave kako bi ona bila interesantnija đacima i pomogla im da se više posvete učenju i istraživanju stvari koje ne razumeju najbolje?
Vratiti se korenima vaspitanja i obrazovanja kao dobrovoljne simbioze učenika i učitelja. Izaći van formalizma zgrade, učionice, ocena, dnevnika. Razvijati veštine kroz dijalog. Osloboditi znanje propisanih planova i programa, pokupiti život oko nas i promišljati ga. To naravno ne može sa odeljenjskim radom, razrednim. Smanjiti odeljenja na grupe, ne veće od pet učenika. Omogućiti veću povezanost onoga što se uči. Ne učiti činjenice, već saznavati veze. Predmetna razdvojenost se ruga sama sebi (iako Aristotelu svaka čast na taksonomiji) u oblastima kao što su “fizička hemija”, “molekularna biologija”, “socijalna psihologija”, “filozofija sporta”… Poći od interesovanja učenika koje bi svestrani i slobodoumni nastavnici kao “kapetani” (da se poslužim ovom romantičarskom frazom) usmeravali, ali ne u cilju potreba države, nacije, ili klase, već čovečanstva. Velika i ozbiljna tema, a ovo su samo osnovni postulati: “škola bez zidova”, “razmišljanje bez tabua”, “poštovanje i sloboda bez granica”.
- Šta je vas navelo da zavolite svoj posavo? Ne sumnjam da biste vi sa svojim znanjem bez ikakvih problem mogli da predajete i na fakultetima. Nešto vas je zadržalo medju decom. Može li biti da se vi pored njih osecate kao dete i da uživate u svakom trenutku koji provedete slušajući njihove neverovatno kreativne ideje koje bi se čak uz malo rada i truda mogle ostvariti?
Čista voda se pije samo na izvoru. Deca su već u osnovnoj školi prilično formirana. Sa velikom sigurnošću se može pretpostaviti nečiji životni put već sa njegovih 12 godina. Ipak, čovek se menja do kraja života, ali svakako lakše u mladosti (videti pisanje Dositeja o “mladoj duši vosku podobnoj”). Ne zloupotrebljavati decu, jer “tabula rasa” ne znači da tu možete svašta da žvrljate i precrtavate, utiskujete i žigošete. Na životni put utiče čak i ono što radite u vrtiću. Voleo sam da čitam deci koja su bila okupljena oko mene kada sam imao četiri godine, ali i da se sa njima igram. Nikada nisam verovao u oštru distancu koja se povlači između igre i znanja. Možda je važan trenutak u životu bila neka pročitana knjiga (Stivenson, Kipling, Čapek, Svift… pre dvanaeste godine), možda film (“Društvo mrtvih pesnika”, “400 udaraca”), a možda je to samo ona ista želja za igrom i saznavanjem koju nikada nisam izgubio.
- Kako ste se osećali kada ste dobili vest da ste proglašeni za jednog od najboljih edukatora Srbije?
Slično kao junak filma “Nacionalna klasa”, Bunjuel, koji na pitanje “Kako si prošao” (posle niza neuspeha i svađa sa komisijom) promuca “p… p… p… položio”. Osećanje da si uspeo u nečemu, a onda, kada se popneš na tu stepenicu – vidiš nove izazove. Sama nagrada nije velika u novčanom smislu, znači kao priznanje zajednice, daje na sigurnosti, ali (koje sreću kvari) tek onda vidiš koliko je to na globalnom nivou malo i nezapaženo. Nije u pitanju želja za slavom, samo ona stara priča da onaj ko više zna ima manje sreće od ostalih, jer oni to ne vide. Možda sam zato i nastavnik, da podelim tu radost/sreću/brigu sa drugima.
- Tokom vašeg rada u školi sigurno ste se sretali sa raznim problemima. Koja je bila jedna od najvećih prepreka koje ste morali da pređete da biste postali ovakav edukator.
To je svakako popunjavanje prijavnih formulara za konkurs. Šalim se, naravno. Prepreke uvek postoje, ali to trku čini zanimljivijom. Sve godine koje sam proveo u prosveti, a to je skoro četvrt veka, nisu bile sjajne. Pune izazova i etičkih zamki. Ipak, to je okruženje vredno života. Pročitati “Knjigu o Jovu” i “Bludnog sina” da bi se shvatila važnost teškog života u formiranju ličnosti. Ili, kako bi to rekao Felini – “Biser je autobiografija školjke”. Nema ga bez rane pod ljušturom.
- Šta mislite, da li će vas deca kojoj predajete kada odrastu gledati kao nekoga ko ih je naučio nečemu korisnom u životu?
Mislim da odgovor na ovo pitanje već sam znaš. Da nije tako, ne bi mi poslao ova pitanja, a ni ja ti ne bih odgovorio u roku od pola sata. Činjenica da mi se javljaju i “dobri” i “loši” đaci dovoljno mi govori o tome. Uostalom, “dobro” i “loše” su vrlo relativni pojmovi. Da li je poslušan čovek dobar? Da, ali je često i rob. Da li je ambiciozan čovek dobar? Da, ali je često i tiranin. Da li je lopov loš? Da, ali ako ukrade lek za bolesno dete, onda je dobar. Da li je ovaj intervju dobar, ili loš? Nekome će značiti, neko ga neće ni pogledati. Kao ono drvo koje pada u sred šume, ili Šredingerova mačka koja je i živa i mrtva dok ih neko ne pogleda. Posao nastavnika je da ga se sete. Mislim da sam to uspeo, nekad na dobar način, a nekad baš i ne.
- Oprostite ukoliko vas je smorio ovaj moj mali intervju, i želeo bih da vam se zahvalim za vreme koje ste proveli samnom u osnovnoj školi jer su vaši časovi zaista bili neverovatni. Moža ovo zvuči kao malo preterivanje, ali vi ste za mene jedan ogroman čovek. Hvala na vašem izdvojenom vremenu.
Hvala tebi, pitanja su bila zanimljiva. To ti kažem kao neko ko se 15 godina bavio novinarstvom.