Inkluzija treba da bude uključena u svakodnevni život dece i odraslih
Učiteljica Marija Bastić iz Osnovne škole „Janko Veselinović“ gostovala je sa svojim đacima u Osnovnoj školi „Boško Buha“, koja se bavi obrazovanjem i vaspitanjem dece sa smetnjama u razvoju.
Predstavili su njenu autorsku predstavu „Svako se nečega boji“ koju su izveli učenici petog i prvog razreda.
Dve učiteljice, Marija Bastić i Tamara Logar pokazale su još jedan primer dobre prakse, saradnje sa lokalnom zajednicom i inkluzivne saradnje.
Jedan od najvažnijih principa inkluzivne saradnje je to da se sva deca poštuju bez obzira na različitosti, a o tome upravo govori predstava „Svako se nečega boji“.
Inkluzija ne treba da se odnosi samo na obrazovanje, već treba da bude uključena u svakodnevni život dece i odraslih. Međusobna podrška nastavnika je od velikog značaja, tako da je saradnja dve učiteljice, iz dve različite škole odličan primer vršnjačkog podupiranja. Kada je obrazovanje zaista inkluzivno, ono zapravo može koristiti svim polaznicima, a ne samo deci sa smetnjama u razvoju. Pružanje podrške i vrednovanje dece na pravi način omogućava razvijanje talenata i ostvarivanje ciljeva.
Društvo u kome se misli na svakog pojedinca je društvo koje neguje prave vrednosti. Deca sa smetnjama u razvoju se suočavaju sa višestrukim oblicima isključivanja iz društva, zato škola treba da bude temelj širenja prihvatanja i tolerancije. Škola treba da bude rasadnik različitih mišljenja gde će se rađati nove ideje.
Ideja saradnje dve škole, različite a tako slične jeste da se kod dece razvije svest o različitosti i o prihvatanju.
Inkluzivno obrazovanje podrazumeva izmene sistema kako bi isti odgovarao učeniku, a ne menjanje učenika kako bi se uklopio u sistem. Zato uključivanje dece u iste aktivnosti iz dve različite škole, prilagođava sistem učeniku. Učenje počinje od samog rođenja i nastavlja se kroz čitav život. Inkluzivno obrazovanje uključuje učenje u porodici, u zajednici, kao i u formalnim i neformalnim situacijama. Ono takođe uključuje širok spektar inicijativa zajednice, kao što je škola.
Saradnja dve učiteljice, dve škole, je dinamičan proces koji se razvija u skladu sa lokalnom kulturom i sredinom. One su uložile napor da se u samoj školskoj strukturi započne uvažavanje različitosti promovišući učešće u zajedničkim aktivnostima, a samim tim i vršnjačkom učenju. Treba naglasiti da u ovakvoj saradnji ne uče samo deca, već i odrasli uče jedni od drugih, a uče i od svojih učenika. Kada su odrasli svesni mogućnosti sve dece, veća je mogućnost da se stvori piramida uspeha koja se vremenom nadograđuje i osnažuje. Na ovakav način različitost se prihvata u školi, prenosi na šire društvo i smatra se vrednošću.
Treba naglasiti da u ovakvoj saradnji ne uče samo deca, već i odrasli uče jedni od drugih, a uče i od svojih učenika. Kada su odrasli svesni mogućnosti sve dece, veća je mogućnost da se stvori piramida uspeha koja se vremenom nadograđuje i osnažuje. Na ovakav način različitost se prihvata u školi, prenosi na šire društvo i smatra se vrednošću. Deca sa smetnjama u razvoju nisu jedina koja su isključena grupa. Među vršnjacima se često stvaraju grupe i dolazi do isključenja zbog ekonomske ili etničke pripadnosti, ili sa kominacijom oba elementa. Ako se uloži napor da se kod dece neguje osećaj tolerancije i uvažavanje, do ovakvih problema neće dolaziti. Važno je kod dece razvijati osećaj empatije. Upravo uključivanje u zajedničke aktivnosti kao što su igrokazi, horovi, radionice upućuju decu jedne na druge.
Do pomaka od negativnog ka pozitivnom stavu često dolazi kada nastavnici shvate da deca mogu lako da sarađuju i uče jedni od drugih. Tada nastaje snažan osećaj moralne odgovornosti.
