Moram da kažem ludo, jer su milioni ljudi zatvoreni u svojim domovima, dok se veliki broj stanovništva na Zemlji bori za goli život.
U tom haosu i pometnji hiljade prosvetnih radnika bori se da dopre do svojih učenika i nastavi sa radom kako najbolje ume, a da pri tom ne optereti ni same učenike, a ni njihove roditelje.
Negde taj proces teče veoma glatko. Postoji platforma na internetu, postoje razni alati, postoje informatički pismeni učitelji i informatički pismeni učenici i sve teče „kao po loju“. Učenici uče, igraju se na platformama, rešavaju zadatke koje im šalju nastavnici i sve je lepo. Oni nastavni proces prihvataju kao igru, a nastavnici prate njihov napredak.
Međutim, postoji i ona druga strana Srbije. Postoje učitelji koji ne barataju tehnologijom, koji se muče da dopru do svojih učenika. S druge strane, opet, ima učitelja koji mogu, umeju i hoće, ali učenici nemaju mogućnosti.
Iako imaju internet u svojim kućama, nisu toliko informatički pismeni ni deca, a ni roditelji. Onda se učitelj dovija na različite načine. Na primer preko Viber grupe. Ja, na primer, napravim filmić koji okačim na YouTube. Onda link ka tom filmiću postavim u grupi uz dodatne instrukcije. Kada deca urade zadatke, roditelji slikaju i pošalju, a ja te iste zadatke pregledam tako što ih ispravljam u Bojanci i pošaljem povratnu informaciju. Ponekad se čujemo u Viber grupi, ali pošto imam dva razreda čujemo se u dva termina. Neke vežbice starijima šaljem kao Google upitnike. Uhodavamo se. Snalazimo se kako znamo i umemo u našoj zemlji Srbiji. Biće to dobro.
Da, i ovo. Juče sam ih pozvala. Mali Luka, prvače, mi se rasplakao. Uželeo se učiteljice. A i učiteljica za sve njih… To ne smem ni da kažem.