Cooperation with families of children with disabilities - the second part

Last week, Branislava Zivanovic wrote about the importance of the family as the first environment in which a child grows up. You can read the text here. U nastavku teksta vodi nas kroz proces odrastanja deteta i nudi predloge za jačanje partnerskih odnosa roditelja i nastavnika.

Mi moramo znati da roditelj, po definiciji ima određena očekivanja od svog deteta, a posledično i nas. Oni imaju pravo da imaju “ zamagljenu “ sliku, veliku ambiciju, nerazumevanje dinamike razvoja deteta, potrebu da stvari ublažavaju ili prenaglašavaju, strepnju od budućnosti. Opravdanje za to jeste stalna -doživotna briga za budućnost deteta. Mi kao profesionalci, moramo biti tolerantni, trpeljivi, strpljivi, pa čak i spremni da povremeno istrpimo određene nedosledne i prenaglašene reakcije roditelja. Sve one proizilaze iz njihovog straha, povećane brige, nesigurnosti, tuge, frustracije i čitavog niza drugih emocija koje se smenjuju. Ma koliko se društvo otvaralo ka različitostima i proklamovalo jednakost, svi smo svesni da se teorija i praksa ne poklapaju. Od lepih želja se ne živi, a dobra dela se pamte.

Zato je veoma važno da pokušamo da razvijemo partnerski odnos sa roditeljima i porodicama dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom. Treba insistirati na onome što dete može da savlada, za šta je kadro da usvoji,upućivati pohvale roditeljima za trud,  pronaći metode i oblike rada u kojima će dete biti uspešno u maksimalno mogućoj meri. S druge strane,pre svega treba ih dobro slušati šta  govore, pratiti njihove reakcije, iskazati poštovanje, pa roditeljima, biranim rečima i sa mnogo takta, strpljenja i razumevanja treba ukazati da je najvažnije da njihovo dete bude srećno i zadovoljno i da razvije samopoštovanje i da ga nikada ne treba gurati preko granice, jer to proizvodi frustracije i neželjene oblike ponašanja. Ako se roditeljiima na stručan, ali blizak i empatičan način predoče određene istine, oni će lakše prihvatiti sve. Ne zaboraavite da mi svojim istupima rušimo njihove snove i nadanja i oni uvek iznova doživljavaju da su “ kažnjeni “, krivi, odgovorni, neadekvatni i mnogo toga još, što svakako nije istina, jer stvari se ponekad događaju bez vidljivog razloga, ali za sve njih to je slaba uteha.

Sve do trećeg – četvrtog razreda osnovne škole, nema mnogo konflikata i nesuglasica. Manja deca bolje prihvataju svoje vršnjake, manje su sklona kritizerstvu, tolerantnija su, sklonija da pruže pomoć i podršku, a roditelji još uvek imaju nadu da će se dogoditi neko čudo. S druge strane to je i period kada dete pokazuje napredak i razlika među decom je manja. Što je dete starije veći su izazovi. Ono primećuje i samo da neke stvari radi drugačije, da ne može da stigne i postigne, zbunjeno je i uplašeno. Menjaju se učionice, nastavnici, predmeti, sadržaji i oni su sve nesigurniji. Drugovi iz razreda počinju da treniraju različite sportove, idu na takmičenja, privatne časove, rođendane i žurke i sve manje imaju vremena da se posvete drugovima sa smetnjama u razvoju. Roditelji to primećuju i bivaju tužni, pa i ljuti i sve te emocije indukuju i na svoje dete. Kao reakcija najčešće se dešavaju promene u ponašanju kod deteta. Tog trenutka roditeljima je neophodna još veća pomoć i podrška. Oni od nas očekuju razumevanje i utehu, ali ne i lažnu nadu. Pod konstantnim su stresom i moramo razumeti da su povremeno preumorni i bez nade. Osećaju se socijalno i roditeljski nesdekvatni, a zapravo ulažu daleko veći napor i trud u napredak deteta, nego roditelji sa prosečnim detetom. Oni imaju svoje načine adptacije na konstantni stres, ali povremeno “ gube dah “ i imaju osećaj da se guše od prevelikog tereta.

Of course, both parents and families differ from each other. Some will even show a dose of aggression and anger caused by frustration, while others will almost give up everything and stop having any demands. We must be the voice of reason and easily and tactically guide them, direct them, listen to them, give them advice, help them perform their mission as successfully as possible. Adequate assistance to parents and their adaptation requires us to understand each individual parent and their assessment of the difficulties and challenges they face, as well as dynamics and interactions within the family itself. Different parents react differently, and we must be ready to respond adequately to that.

Naš zadatak je: da iskažemo poštovanje i uvažavanje roditeljskih stavova, njihovih razmišljanja i očekivanja, da pokažemo zainteresovanost i spremnost da pružimo podršku, da ne osuđujemo i prosuđujemo, već da pokažemo saosećanje, ali nikako sažaljenje.Uvek razgovor započnite onim što je dobro i što predstavlja uspeh deteta, pa tek onda ukažite na poteškoće. Neka vam uvek osnovna teza bude dobrobit deteta. Pokušajte da koristite afirmativne rečenice tipa: “ Važno je da je srećan. Najbitnije je da napreduje. Vidite kako je usvojio..to i to, pa ćemo polako da nastavimo dalje…“ Na taj način otvarate prostor da polako vodite roditelja kroz procese odrastanja deteta, pa kada oni steknu poverenje u vas, lakše možete dati savete, preporuke, usmerenja.

Tact, patience, empathy, expertise and addressing not from the position of power, but from the position of a partner, greatly simplifies relationships. 

Znam, i mi smo samo ljudi koji imaju svoje brige i probleme, svoje nedoumice i frustracije, svoja ograničenja, temperament i karakter i nije nam svaki put lako da se uzdržimo i prihvatimo “ napade “ ili različita ponašanja i zahteve roditelja, ali kada vas neka situacija frustrira, pa možda i vređa, samo se zapitajte: Kakav bih ja bio da sam na njegovom mestu? Odgovor se krije u iskrenosti.

Comments are closed.