Svakome ko radi u prosveti je jasno da ne postoji univerzalna formula koja je primenjiva na svakog nastavnika i na svako dete jer, ako je nešto danas sigurno, to je da živimo u svetu različitosti i da je prava retkost snaći se i pronaći održivu radnu filozofiju koja će uneti potreban balans u rad jednog nastavnika i njegov krhki mikrosvet u kome se čuda, češće nego što biste rekli, i dalje, ponekad namerom, ponekad slučajem, ipak dešavaju…
Filozofija „5 elemenata“
Prvi element: nastavnik koji se kontinuirano profesionalno usavršava. Godinama sam pohađao seminare i isključivo na njima razmenjivao iskustva sa kolegama. Međutim, pravi seminari su retki jednako onoliko koliko su i skupi, a usavršavanje je nešto što predstavlja obavezu svakog nastavnika. Uvođenjem novih tehnologija, postao sam član više onlajn zajednica i platformi gde razmenjujem iskustva sa kolegama iz celog sveta, pratim prezentacije, inovacije, vebinare, konferencije, debate, itd. Na ovaj način sam samo u protekle 2 godine skupio preko 500 sati različitog stručnog usavršavanja, najviše preko eTwinning portala koji nudi mnogo mogućnosti za saradnju i profesionalni razvoj. Učestvovao sam u preko 30 dvonedeljnih događaja i sarađivao sa kolegama iz cele Evrope, jednom i kao predavač u TED-u na temu saradnje sa roditeljima. Znanje koje sam tim putem stekao prevazilazi sve ono čemu sam se potajno nadao. Saznao sam za mnoge metode i pristupe u nastavi, korisne aplikacije, obrazovni softver, didaktička sredstva… Svesrdno sam se trudio da svaku inovaciju primenim u nastavi i mogu reći da je to jedno nestvarno iskustvo, meni jako dragoceno jer dolazi od kolega iz razvijenih zemalja sa puno iskustva od kojih se trudimo da učimo.
Drugi element: učenik koji je osnažen od strane svog nastavnika da slobodno i bezbedno koristi IKT u obrazovne svrhe. Jedna od najnovijih metoda u svetu koja mi se svidela je samoregulisano učenje ili nastava po meri deteta. Učenje se sve više tretira kao aktivan, konstruktivan, samoregulisan proces. Kroz proces obrazovanja učenici treba da postanu svesni sopstvenog procesa mišljenja, osposobljeni za strategijsko ponašanje i za usmeravanje svoje motivacije prema željenim ciljevima. Da bi učenici postepeno postajali nezavisni od nastavnika, kao subjekta spoljašnje regulacije, potrebno je da budu motivisani za aktivno učestvovanje u procesu nastave. Zbog toga se istraživanja u obrazovnom procesu sve više usmeravaju na osposobljavanje učenika za samoregulaciju procesa učenja. Preuzimanje odgovornosti za učenje zahteva aktivno učešće učenika u iniciranju i upravljanju sopstvenim procesom učenja, uz primenu odgovarajućih strategija učenja. Jedna od osnovnih strategija ove metode je upravljanje resursima. U tom grmu leži zec! To je upravo onaj novi put daljeg razvitka u nastavi koji sam godinama tražio. Tada sam počeo da razmišljam „van kutije“ /engl. outside the box/ i da konačno vidim širu sliku i dalji pravac delovanja. Većina nastavnika pravi osnovnu grešku kada udžbenik i program smatra svetinjom koja nema alternativu. Eto, ja sam tek pre par godina saznao da udžbenici uopšte nisu obavezni – nastavnik je taj koji određuje da li će uopšte koristiti nekakav udžbenik ili će materijal kreirati sam ne bi li ispoštovao gradivo koje je po planu i programu. Ta novostečena sloboda mi je dala krila i proširila vidike. Počele su da mi se otvaraju nove mogućnosti kada sam shvatio da su novi resursi koje sam tražio već tu, u njihovim džepovima – pametni telefoni! Učionicu sa pametnom tablom i tabletima sam već imao i sada me ništa više nije sprečavalo da započnem jedan savremen način rada sa decom. Odlučio sam da generacija 2015/16. ne koristi udžbenike i sveske, već da se celokupna nastava odvija onlajn, kako u samoj školi, tako i od kuće. Najpre sam napravio svoj sajt sa resursima koji će pomoći i meni i deci u radu. Zatim sam napravio nalog na Edmodu i učlanio svoje đake – sada smo imali svoj virtuelni prostor za rad i kada nismo u školi! Svako odeljenje je imalo svoju grupu i pre svakog časa sam postavljao materijale koje ćemo koristiti pri obradi ili utvrđivanju gradiva – testove, diktate, prezentacije, ankete, kvizove, korisne linkove, čak i obrazovne igrice za učenje engleskog i slepo kucanje. Na taj način sam deci davao dovoljno vremena da se sami, od kuće, upoznaju sa novim gradivom i urade ulazne ankete i vežbe ne bi li sagledali početno stanje. Na samom času, svako preko svog tableta, obrađivali smo novo gradivo individualno, u parovima, grupama ili onlajn grupama koje smo delili sa vršnjacima iz drugih zemalja. Na primer, kada bismo obradili drugi kondicional na času, domaći zadatak bi bio da u grupi na Edmodu sa vršnjacima iz Amerike, Egipta, Turske, Indije, Holandije, Španije, Portugalije itd, podele svoja razmišljanja na temu: „Kad bih bio milioner“ i slično. Od kuće bih pratio njihove diskusije i nagrađivao aktivne đake. Postoje posebne grupe koje sam kreirao za podršku talentovanim učenicima, kao i za one kojima je potrebna dodatna pomoć – dodatna i dopunska nastava. Meni je sasvim normalno da upalim Skajp i držim dodatnu iz fotelje dok spremam đake za takmičenje. Neretko bismo imali Skajp časove sa vršnjacima iz sveta i zajedno obrađivali bliske teme poput proslave Božića, škole, hrane, geografije, istorije… Budući da sam član obrazovne zajednice Majkrosofta, imam dosta kontakata među nastavnicima i predavačima iz celog sveta, ali i kustosima značajnih svetskih institucija. Zahvaljujući tim vezama, moji đaci su jednom mesečno u prilici da odu na virtuelno putovanje gde god žele – Jelouston park, Sejšeli, podvodna istraživačka stanica „Akvarijus“ na Floridi, naučni park u Indiji, muzej Tomasa Edisona, muzej Abrahama Linkolna, Koralni greben, muzej dinosaurusa i mnoga druga mesta. Želim da znaju koliko je svet mali i da im je sve dostupno danas, u eri mogućeg. Shvatio sam da ih na ovaj način najbolje osnažujem i pripremam za dalji život. Ono u čemu većina nastavnika greši je pokušaj vraćanja u prošlost i neko vreme koje više ne postoji – ovo su deca odrasla na tehnologiji i ne vidim poentu da im vežemo ruke kada možemo tu istu tehnologiju upotrebiti i naterati je da radi za nas. Nisam ni sanjao da će mi deca svojim radom višestruko vratiti moj uloženi trud, koji je samo na početku, dok se nismo uigrali, bio jako veliki. Kasnije sam ubirao plodove svog rada i uživao da gledam đake koji su bili motivisaniji nego ikada, radili domaće zadatke u nikada većem procentu, imali bolje ocene i sticali gotove sve moguće kompetencije na mom času. Njihove ideje i proaktivnost su doneli, i dan-danas donose, mnogobrojne projekte školi. Konačno sam dočekao da đaci kreiraju i vode nastavu, da smisleno i ciljano upotrebljavaju sve resurse u cilju sticanja znanja, bilo kada i na bilo kom mestu. Moj deo posla je sve manje vidljiv, a u tome je i poenta, zar ne? Svi moji bivši đaci ostaju članovi grupe „MATURANTI“ na Edmodu gde prate moj rad i konsultuju se sa mnom kada im je potrebna bilo koja vrsta pomoći.
Treći element: roditelj koji je uključen u postignuća svog deteta i aktivnosti u školi. Moja filozofija počinje da dobija svoj oblik ovim bitnim elementom. Na fakultetu sam učio dosta toga o pedagogiji i metodici, ali u čuvenom pedagoškom trouglu nisam video mesto za roditelja, a ono je veoma važno. Sprovodeći svoju tihu reformu poslednjih godina, osećao sam jaku potrebu da pored đaka edukujem i njihove roditelje. Smatrao sam da su oni jako bitna karika u mom projektovanom lancu i jedini način da ih pridobijem je bila potpuna transparentnost na svim poljima. Ogolio sam svoj rad pred njima i stavio se pred njihov sud jer su samo tako mogli da shvate šta ja pokušavam da napravim od njihove dece. Nije bilo lako objasniti roditeljima koji su školovani u starom sistemu sve prednosti moje zamisli, ali sam znao da ću ih svojim radom i entuzijazmom, ponajviše pozitivnom promenom kod dece, pridobiti. Kako sam to postigao? Otvorio sam im vrata svoje učionice i dao im mogućnost da u svemu učestvuju i da sve prate. Postoje roditeljski kodovi koji omogućavaju roditeljima da prate rad svoje dece u virtuelnoj učionici na Edmodu – tako su i roditelji svakoga časa bili sa nama na istom zadatku. Videli su šta učimo, kako učimo, kako ocenjujemo… Negde usred svega toga sam došao do sjajne aplikacije koja se zove Class Dojo, a koja ima formu elektronskog dnevnika – na jednom mestu svi učenici po odeljenjima, izostanci, kašnjenja, pohvale i zamerke, poruke i ćaskanja sa roditeljima, slike i video materijal sa časa i digitalni portfolio svakog deteta, sve na jednom mestu! Posle svakog časa, bilo mi je potrebno samo 5 minuta da sve ove kategorije popunim i jednim klikom su roditelji dobijali notifikaciju na svojim telefonima o svežim postignućima svoje dece na mom času. Iz prve ruke su imali tačne informacije o svemu, a ja sam sebi obezbedio sjajan način vođenja pedagoške dokumentacije, stalnu komunikaciju sa roditeljima i motivisane đake koji su znali da se svaki njihov pokret vrednuje i prati. Sada sam već bio na konju!
Četvrti element: podrška kolegama. Nakon prva tri elementa, svako bi se zadovoljio postignutim, ali ne i ja. Znao sam da „štrčim“ i da moj rad bode oči kolegama i ni po koju cenu nisam hteo da se ikada zamerim njima jer sam ih suviše poštovao, iako mi to ne bi verovali. Jednostavno, izluđivala me je inertnost, očigledno dobrih ljudi i nastavnika, koju nisam mogao da promenim preko noći. Moja najveća želja je bila da im otvorim oči kako bi videli ono što sam ja sada video – želeo sam da svoje novostečene „moći“ podelim sa nekim. Sam osećaj da ti imaš neku tajnu moć nije toliko ispunjavajući ako ga ne podeliš sa nekim, a to je bilo ono što sam ja želeo – da predam štafetu dalje. Počeo sam da ih pozivam na moje ogledne časove, ali je odziv bio slab. Nabacio bih u razgovoru nekad nešto, ali nije bilo povratne informacije. Zatim sam se setio saradničke nastave – savršen način da kolegu uvedeš u nove tokove i zaraziš ga svojim pozitivizmom. Počeo sam da držim saradničke časove sa kolegama iz svih predmeta, nisam birao, nije me bilo briga. Jedino što me je interesovalo je da doprem do što većeg broja kolega i to je upalilo na početku. Entuzijazam je bio tu, shvatili su prednost onoga o čemu govorim, ali su se ipak bojali, najviše nepoznavanja rada na računaru i jezika. Tada sam prešao na fazu dva svog plana: oduzeti svaki izgovor! Da bih to uradio, morao sam da dam celog sebe i sve svoje vreme. Ostajao sam posle časova, dolazio ranije, prisustvovao njihovim časovima da im dam podršku u digitalnoj učionici jer su se plašili nove i skupe opreme, ali nisam mario. Bio sam tu za svakog svog kolegu kad god bi mu zatrebala pomoć i uvek bih im stavio do znanja da mi nije teško i da u tome uživam, trudeći se da nikada ne budem nadmen i time ih oteram od sebe. Što se jezika tiče, smislio sam i za to rešenje. Počeo sam da svim zainteresovanim kolegama držim besplatne časove engleskog četvrtkom uveče od pola 8 do pola 9. Na prvom času se pojavilo njih dvadesetak! Mojoj sreći nije bilo kraja. I tako se nastavilo, mic po mic, gurao sam svom snagom na svim poljima, ali mi nije bilo teško kada dođu i nešto pitaju jer mi je to bio siguran znak da napredujem polako. Sa početkom nove školske godine, počeli su da se osipaju na kursu engleskog jezika i sada je to daleko manji broj. Morao sam da naučim kako da ponekad prihvatim i poraz, a meni je to jako teško. Pametniji od mene kažu da je uspeh promeniti i jednog čoveka, ali mi je to slaba uteha. Jednostavno, shvatio sam da je u profesiji gde su potrebne stalne promene, upravo promena najteža stvar za većinu kolega. Nisam odustao, i dalje se borim, ali sam tužan što još uvek u našem školstvu ne vidim tu kritičnu masu koja može doneti istinske promene.
Peti element: podrška školi i lokalnoj zajednici. Mi ne živimo u bogatoj i uređenoj državi. Izdvajanja za kulturu i školstvo su minimalna. Neminovno je da je svakoj školi potrebna pomoć lokalne zajednice. Srećom, u manjim sredinama poput moje, tu podršku je lakše dobiti jer su svi upućeni jedni na druge. Gde smo tu mi kao nastavnici i zašto bi to nas trebalo da se tiče? Većina smatra da nije dovoljno plaćena i da njihov posao nije da stvore bolje uslove rada sebi i drugima u školi, već da je to isključivo na državi. Ja se tu ne slažem. Mislim da nam, kao narodu uopšte, nedostaje zdrava doza preduzetničkog duha kakav imaju zapadne zemlje. Predugo nam je sve bilo servirano na tacni i država je nakon fakulteta bila odgovorna da svakom pojedincu obezbedi budućnost kad mahne diplomom – radno mesto, stan, dobar standard. Ja sam od malena voleo američke filmove, ali takav sistem vrednosti u njima nisam video. Mene su vaspitali da cenim svaki dinar i da se ne stidim poštenog rada, makar i ne bio dovoljno plaćen za njega – radna etika i zdrav stav prema materijalnim stvarima je od vitalnog značaja u obrazovanju dece. A zašto onda neki put mi stariji ne poslušamo sopstveni savet i ne pokažemo toj istoj deci na delu kolika je moć u takvom razmišljanju. Ono što meni najviše smeta kod dece je pesimizam koji potiče od roditelja – da je nemoguće bilo šta promeniti i da sudbina nije u njihovim rukama, a krivac je uvek neko drugi. Poslednjih meseci se dosta priča o uvođenju preduzetništva kao predmeta ili kroz određene predmete, i kod nas i u svetu. Lično sam učestvovao na više evropskih seminara gde se preduzetništvo javlja kao najaktuelnija tema u doba globalne finansijske krize. Šta onda mi tu možemo da uradimo? Moj stav je da je napredak moguć i u nemogućim uslovima. Ako svakoga dana promenite bar jednu malu stvar u svom životu, vi ste već na putu ozdravljenja u svakom smislu. Isto tako, ako bih ja svakoga dana po nešto promenio u svom kabinetu, ne bi li taj kabinet po definiciji morao da postane bolji sa par saksija, zakrpljenom zavesom, ofarbanom stolicom? Mene fasciniraju ljudi koji decenijama rade u istom radnom okruženju i nikada im nije palo na pamet da nešto promene. Moramo da shvatimo da je promena odgovornost svih i da se tom jednom spoljašnjom promenom dobija na promeni iznutra i kod nas i kod učenika. Činjenica je da đaci ne mare mnogo za školski inventar i da je većina učionica u Srbiji u jako lošem stanju. Takva je bila i moja učionica nakon 10 godina bez krečenja i renoviranja. Nisam više želeo da čekam i krenuo sam u akciju, našao sponzore, sam gletovao, šmirglao, farbao, krečio tri nedelje bez prestanka tokom letnjeg raspusta. Od oronule učionice sam napravio najlepši kabinet za strane jezike u zemlji. Nisam znao kako, ali sam znao da moram to da uradim. Prošle su 3 godine, a u kabinetu je svaka stvar i dalje kao nakon krečenja. Zašto? Zato što su đaci igrali loptu u školskom dvorištu svakoga dana dok sam ja radio bez prestanka i videli su šta pokušavam da uradim, i znali su da to ne radim iz lične koristi već zbog njih, zbog škole, zbog cele lokalne zajednice. Deca su pokazala ono što sam ja oduvek znao, a to je da umeju da cene rad i trud i sve što je od javnog interesa i za opšte dobro. Još samo mi odrasli to da shvatimo.
Dragi čitaoče, ovo nikako nije za široku primenu već filozofija jednog usamljenog čudaka koja njemu ima smisla. Nadam se da u njoj, od ovih 5 elemenata, postoji bar jedan oko kojeg ćemo se složiti. A onda… onda smo već na tragu nečega, zar ne?