Kao nastavnik engleskog jezika, znao sam da sa svakim ulaskom u učionicu rizikujem da se suočim sa tom strašnom rečju, naročito u nižim razredima gde su đaci beskrajno ljubopitljivi: “Tičer, da li ste Vi bili tamo i videli to stvarno?” ili “A kako to uživo izgleda?”. Ne vredi objašnjavati mališanima. Čim vam namirišu strah i nateraju vas na tuc-muc, gotovi ste i izgubili ste ih zauvek jer, kako kažu, to što niste videli svojim očima ne može biti stvarno. A bar u udžbenicima stranih jezika ima mesta za takav fijasko koliko hoćete. I ne, ne vrede vam posteri, časopisi, filmovi, knjige… Deca hoće dokaz! U suprotnom ste ipak samo još jedan šarlatan kom neće dati svoje srce na tacni, a to zna da boli više od bilo čega, verujte mi na reč da znam jer sam previse puta morao da priznam: “Ne, deco. Nisam bio tamo, ali bih zaista voleo.” Interkultura… Eto, rekao sam. Morao sam da se suočim sa svojim strahom što pre…
“Što pre” se desilo 2007. godine, nakon tri godine rada u školi i otprilike million pitanja o Engleskoj, Londonu, Stounhendžu… Lek za moje višegodišnje muke su bili povratna karta do Londona i desetodnevno istraživanje svih njegovih znamenitosti. Par hiljada funti kasnije, vratio sam se jači nego ikad! Jedva sam čekao da školska godina počne!
I zaista, moje prvo interkulturalno iskustvo mi je donelo neslućenu slavu i poštovanje kod bivših protivnika jer sam sada, konačno, “znao sam o čemu govorim”. Međutim, moj legitimitet nije dugo potrajao. Trebalo im je sada dokazati da “tamo negde” postoje neka druga deca koja govore nekim svojim jezikom, ali sa kojima se možemo sporazumeti koristeći znanje koje svakodnevno gomilamo na mojim časovima, a tako štedljivo ga trošimo i koje, suprotno njihovom mišljenju, nije nimalo beskorisno. Mesto za pokaznu vežbu je bio Halkidiki, Grčka. U Uneskovom kampu sa još dvanaest zemalja, bilo je mesta i za mene i moju đačku delegaciju. Ulog je bio veliki – predstavljati Srbiju. Ne samo da su odmerili snage u znanju i veštinama sa tim opasnim “vanzemaljcima”, već su, kako to oni vole da kažu – “izdominirali”. Barijere su pale i nakon početnog pokazivanja mišića, moji đaci su naučili prave lekcije koje su im pomogle da sazru i svet sagledaju iz nove perspektive – nepristrasno i bez predrasuda. To je ono najbolje što jedno takvo iskustvo ima da ponudi, pored očigledne dobiti na polju jezičkih veština.
Ovenčani slavom, vratili smo se iz zemlje Helena, ali nismo računali da ćemo se vratiti kao neki drugi ljudi, inficirani virusom interkulture kojim smo ubrzo zarazili čitavu lokalnu zajednicu. Nisam imao izbora – epidemiju sam mogao suzbiti samo na jedan način. Dok smo boravili u kampu na Halkidikiju, nekako je logično bilo da se najviše držimo “naših” – Crnogoraca, Hrvata, Bosanaca, Slovenaca i Makedonaca. Najviše kontakata smo ostvarili sa delegacijom iz Bosne, a preko njih i sa nevladinom organizacijom iz SAD koja se bavila profesionalnim usavršavanjem nastavnika i profesionalnom orijentacijom učenika. Bez problema su te 2007. godine seli u avion i došli u moju školu ne bi li mi pomogli u misiji zvanoj “interkultura”. I tako, svakog leta, već 12 godina moji đaci uče kako se postaje građanin sveta, a moje kolege kako da im to omoguće. Na taj način sam uspeo da dovedem svet u svoju školu kad već nisam mogao 700 đaka da povedem nekuda sa sobom.
Ni sam ne znam kada sam postao svestan činjenice da sam ih razmazio. Postali su nestrpljivi i nisu više hteli da čekaju leto i avion mojih američkih prijatelja da sleti da bi ponovo bili “interKULturalni”. Hteli su da to bude nešto uobičajeno, a ne izvanredno. I znate šta? Bili su u pravu. Moj posao kao nastavnika stranog jezika je bio da im to i omogućim. Sa dolaskom prve digitalne učionice u Srbiji baš u moju školu, izbor je bio očigledan – koristićemo nove tehnologije da putujemo svetom! I zaista, nismo poštedeli nikoga – ni vršnjake, ni kolege, ni rendžere, ni kustose, ni astronaute, ni naučnike, ni paleontologe, ni bibliotekare, ni pisce, ni psihologe, ni umetnike, ni biologe, ni doktore… Nismo im dali mira u preko trideset zemalja na svim kontinentima! A ja…ja sam konačno našao svoju mirnu luku, ili sam bar tako naivno mislio…
Naivno, jako naivno… Početnička greška s moje strane. Nisam računao na tu probuđenu i gladnu zver u njima, a morao sam. Da, bilo je samo pitanje dana kada će izustiti ono što sam im već duže vremena video u očima:”Kada ćemo mi da odemo tamo?” E sad, logičan odgovor sa ove vremenske distance, a koji ja tada od svoje sujete nisam video, bi bio:”Kad porastete i budete svoji ljudi.” Ali ne…to nije odgovor koji sam im ja dao. Početnička greška… Umesto toga, ja sam postao član i volonter organizacije “Interkultura” (sudbina, šta drugo) i počeo da radim na programima razmene učenika. Nekada su to bili nedeljni, a nekada godišnji programi razmene. Zahvaljujući njima, mi smo ugostili vršnjake iz Turske i Rusije u okviru razmene odeljenja na deset dana, a spremamo se da ove jeseni idemo u Napulj, baš kao što smo prošle išli u Krasnodar. I to nije sve. Ove godine smo u gimnaziji imali dve strane učenice koje su došle Iz Italije i Tajlanda na godinu dana, da ovde završe školsku godinu, borave u srpskim porodicama i integrišu se u rad lokalne zajednice i život našeg malog grada. Mogu se pohvaliti da sam u odeljenju ove godine u jednom trenutku imao 6 Rusa, jednog Meksikanca, jednu Turkinju, jednu Italijanku i jednu Tajlanđanku. Ne moram vam reći kakvo je bogatstvo imati te đake u svom odeljenju, školi i gradu. Mislim da sam napokon, nakog svega ovoga, “prešao igricu” zvanu “Interkultura”. Ili možda i nisam…