„The smartest kids in the world“, Amanda Ripley
ZAŠTO?
Književne preporuke su uvek bile delikatan posao, pogotovu u svetu prosvetnih radnika. Preporuku možemo meriti prema osobi koja nam sugeriše izbor, prema tiražu knjige, prema ličnom obrazovanju. U svakom slučaju, skoro uvek smo prema preporukama sumnjičavi i nekako već u glavi, „kočimo nogama“. To je prirodno stanje, prosvetara, rekli bismo. Pa ipak, usuđujemo se da čitaocima ovog bloga preporučimo knjigu gospođe Amande Ripley „The smartest kids in the world and how they got that way“. Prva asocijacija na njeno prezime svakako može biti rubrika u „Politkinom zabavniku“ od gospodina Ripley-ja „Verovali ili ne?“ U nekim poglavljima, knjiga i zaista ostavlja nedoumice.
Amanda Ripley je u ovoj knjizi po prvi put „zalutala“ u problematiku obrazovanja, od koje je po svojoj iskrenoj izjavi, ceo radni vek bežala (pisala je najviše kolumne o ljudskom ponašanju i javnoj politici u prestižnim časopisima, „Time“, „The Atlantic“, and „State“). U knjizi, Amanda iskreno, čestito, otvoreno, hirurški precizno, istražuje američko obrazovanje i rezultate različitih testiranja. Poslednjih godina, PISA rezultati su za zemlju veličine i snage Amerike, više nego porazni i svakako uznemiravajući s obzirom na finansijsko ulaganje. Amanda pokušava i sebi i čitaocima da razjasni, zašto Amerika do sada nije postala obrazovna velesila i kako su zapravo formulisani obrazovni sistemi PISA velesila.
Ona jasno upozorava na potrebu resetovanja američkog obrazovnog sistema, ako pretenduje da bude među najboljima na svetu. Knjiga je pisana sa više apekata i iz više uglova, sa pozicije učenika, roditelja, direktora, nastavnika, ministra, novinara. Centar knjige su tri hrabra američka tinejdžera, Kim, Erik i Tim koji se odlučuju da u programu interkulturnog obrazovanja, napuste svoju zemlju na godinu dana i uče i borave u Finskoj, Južnoj Koreji i Poljskoj. Prateći ih na njihovom ličnom i obrazovnom planu, Amanda opisuje, shvata i analizira krize američkih tinejdžera koji ulaze u sasvim drugi sistem obrazovanja u odnosu na onaj u koji su ostavili u svojoj zemlji. Oni doživljavaju uspone, padove, krize identiteta, sagledavanja znanja koja donose i ona koja zatiču u Finskoj, Poljskoj, Koreji. Čini se da je najpreciznije istražila razlike između korejskog i američkog sistema obrazovanja. Dok američke roditelje smatra navijačima u obrazovanju njihove dece, dotle korejske majke smatra kapitenima života njihove dece.
Bez obzira na ogromna ulaganja u savremenu opremu i tehnologiju u Americi, pisac tvrdi da su američka deca prezaštićena od strane sistema sa mogućnošću ponavljanja i spremanja testova, sve dok ih valjano ne urade. Američki roditelji daju neprekidnu i bezrezervnu podršku sportskim aktivnostima i razvoju ličnosti svoje dece, zanemarujući preko potrebne veštine neophodne u 21. veku, pre svega znanje matematike i polaganje završnih testova. Za razliku od američkih roditelja, korejski roditelji su daleko agresivniji i zainteresovanji za obrazovanje svoje dece. Kako roditelji, tako i deca odlično znaju da uspešnim polaganjem mature i upisom na tri prestižna fakulteta, oni grade svoju budućnost, sigurnost, dobar posao i kvalitet života. Erik (koji je proveo godinu dana u Koreji) bio je fasciniran prvih dana u školi kada je polovina njegovih vršnjaka u odeljenju zaspala (što se smatra sasvim normalnim u zemlji velikog rada i ambicioznih zahteva). Korejska deca 12 sati borave u školi, tamo ručaju, odmaraju, raspremaju kuhinje, toalete, učionice, rade domaći i zatim oko 2100, kreću na svoje skupe hagwon-ove (privatne časove) kod odabranih profesora koje njihovi roditelji papreno plaćaju. Ogroman rad, disciplina i trening su ih doveli na sam vrh PISA testiranja.
Potpuna suprotnost korejskom sistemu je američki, koji je relaksiran, podsticajan za dete i porodicu ali uz vrlo malo i neoperativno znanje i zanemarljivu matematičku i naučnu pismenost. Gospođa Amanda je ne samo ušla u škole pomenutih zemalja, već je obavila i jasne precizne i korisne razgovore sa direktorima škola, Ministrima prosvete, tvorcem PISA testiranja, roditeljima, učenicima…Proučila je ne samo školu, već i stavove učenika, atmosferu u porodici i društvu, kada je obrazovanje u pitanju kao imperativ ili kao potreba. Njena pitanja su jasna, direktna, fokusirana i skenirajuća. Posebno je kvalitetno opisala impresivnu atmosferu prilikom polaganja korejske mature. Atmosfera je opisana do tančina.
Ipak, Amanda navodi da joj je finski sistem najbliži jer predstavlja razumnu ravnotežu između korejskog i američkog. U Finskoj roditelji veruju sistemu i nastavniku, deca shvataju da je obrazovanje veoma važna stavka u njihovom životu i imaju jaku unutrašnju motivaciju za rad i učenje. Finski nastavnici su se izborili i upisali prestižne nastavničke fakultete i imaju jako veliko i kvalitetno obrazovanje. U obrazovanje finskog nastavnika zemlja ulaže značajne sume novca. Amanda ne spori i otvoreno podržava podršku američkih roditelja svojoj deci. Smatra da je ona korisna u zdravom obliku. Napominje da američki tinejdžeri imaju razvijenu crtu literarne pismenosti. Smatra da je ova pismenost negovana od ranog uzrasnog perioda dece, jer američki roditelji čitaju svojoj deci na tri načina: 1. grupa roditelja čitaju, da bi čitali i i oni i deca zaboravljaju šta su čitali, ali je važno da se čita; 2.grupa roditelja koja čita, jer sama voli da čita i čitanjem sa dušom pokazuju strast prema knjizi. Deca ovih roditelja, najčešće i sami postaju ozbiljni „čitači“; 3. grupa roditelja čita deci, tražeći od dece da prepričaju, da objasne da informišu o pročitanom. Kod ove dece (čiji broj nije veći od 10%) roditelji razvijaju pojam debate, kritički stav, razmenu informacija, korisnost istih…Dakle i čitanje mora da bude vođeno i organizovano, a ne stihijsko. Kroz toplu, plemenitu i relaksiranu atmosferu koju stvara čitanje knjige, autorka suštinski ulazi u kvalitet i značaja obrazovanja u svetskom formatu.
Amanda naglašava načine kako se podstiče rad u matematici, rešavanjem ozbiljnih matematičkih zadataka i posebnom vrstom logičnog treniranja. Ova knjiga je jasna, oštra, oprezna i optužujuća, odmerena i usmerena, ali svakako korisna svakom prosvetnom radniku Srbije. Pozitivne recenzije od respektabilnih izvora u Americi, jasno govore o kvalitetu knjige i umešnosti pisanja novinara. Za razliku od drugih knjiga jasno objašnjava i razoružava sve svoje čitaoce. Utemeljenje u svojim stavovima Amanda nalazi u ozbiljnoj literatruri i izvorima koje navodi na kraju knjige. Apendix 1-11, Notes, Reference, Index reči, jasno govore o knjizi, ali i ozbiljnosti rada Amande Ripley. Knjiga je i bestseller i užbenik i vodič kako treba ili kako ne treba. Pisana je na engleskom (američkom) ali to ne treba da bude prepreka da je pročitate korićenjem dobrih digitalnih alata.
Toplo vam je preporučujemo.
I za kraj podelićemo sa vama misao vodilju svakog Finca:
„There was a word in Finnish, sisu (pronounced SEE-su). It meant strength in the face of great odds, but more than that, a sort of inner fire.*** It is compound of bravado and bravery, of ferocity and tenacity,“
Time magazine objavio je priču o Finskoj 1940, i ovo je citat koji bismo izdvojili – „of the ability to keep fighting after most people would have quit, and to fight with the will to win.“
***
Knjigu možete poručiti preko Amazona, ili je pročitati preko neke od digitalnih aplikacija za čitanje.