Sve do nedavno, deca sa invaliditetom su bila „nevidljiva“, sakrivena od pogleda drugih i nepravedno doživela marginalizaciju od strane „vidljivih“ tj. našeg okruženja. Želim da ih postavim na mesto, gde pripadaju te da im kroz moje aktivnosti pomognem da prođu kroz život sa svojim glavama podignutim visoko, dajući nama svima primere, kako se suočiti sa sobom i onima koji vide nas, nastavnike i učenike u specijalnim školama, kao različite.
Obrazovanje dece sa smetnjama u razvoju, s jedne strane, priprema ih za mnoge izazove u životu, kako profesionalne, tako i one lične, a s druge obogaćuje nastavnika i okolinu ohrabrujući ih da vide svet oko sebe na drugačiji, često jednostavniji način. Često se pitam, kako bih razumeo sebe i svu svoju jednostavnost bez rada u ovoj školi sa ovom decom.
Nakon studija prirodnih nauka počeo sam ponovo da učim. To je bio dodatni posao, koji me je ispunjavao. Tih dana sam bio jedini nastavnik fizike i hemije, koji je podučavao učenike sa smetnjama u razvoju. Prvi put sam video probleme u ponašanju uživo, tu ispred mene, one koje se mogu videti samo u filmu. Bio sam prestravljen pojedinim autoagresivnim aktivnostima, koje su učenici radili u učionici.
Međutim, rad sa učenicima sa smetnjama u razvoju ne dozvoljava standardnu metodologiju podučavanja. Naprotiv, traženje novih tehnika i pristupa u radu podstiče me da stalno proširujem svoje poglede i da tražim kreativan prilaz u svim aktivnostima. Kao mentor mladim nastavnicima obično započinjem predavanja sa: „Podučavanje učenika sa smetnjama u razvoju je stalni put traženja koridora u životu, pri čemu zakoni fizike ne važe univerzalno! “
Osnovno pravilo, koje poštujem od trenutka kada prvi put upoznam svoje učenike, je da počnemo lekciju tek kada se svi učenici nasmeju i imaju pozitivan predznak u ponašanju. Samo u takvoj sredini su spremni da prihvate nova znanja i steknu lično iskustvo. Drugo pravilo, ne manje važno od prethodnog, jeste to da su učenici uvereni da su na pravom mestu u pravo vreme i da rade odličan posao! Mislim da sam nadogradio metodologiju nastave i tako proizveo način na koji učenici vole da uče.
Moje proučavanje nastave zahteva mnogo napornog rada, odricanja i prilagođavanja, koja se ne mogu naučiti iz knjiga tokom studija, već interaktivno dok se radi sa decom, posebno u novim okolnostima u kojima sam se nedavno našao. Model inkluzivnog obrazovanja podrazumeva uključivanje svakog deteta u obrazovni sistem i često vrlo često kruto se primenjuje prema deci. Moje obrazovanje za nastavnika nije ni spomenulo pripremu za rad sa decom sa smetnjama u razvoju. Često sam se u nekim situacijama, naizgled jednostavnim, osećao bespomoćnim, ali sam se poukom od mojih učenika suočio sa ovim „teškim“ pitanjima.
Morao sam da rešim misteriju obrazovanja za deteta sa Turetovim sindromom i da pronađem odgovarajuće aktivnosti koje ne bi pogoršale stvari, a doprinele kvalitetnom obrazovanju. Svakako, iskusio sam rad sa učenicima koji ne govore, a posedovali su izvanredno pamćenje i sposobnosti za učenje prirodnih nauka.
Tako je moj učenik Laza SuperHeroj stigao u moju nastavničku karijeru. Nijedna škola mu nije dozvolila da se upiše, zbog straha da bi se mogao povrediti, a pre bih rekao iz njihovog neznanja i manjka hrabrosti za novo. Preuzeo sam rizik i počeo. Laza SuperHeroj je radio neverovatne stvari dok je izvodio oglede i primenjivao znanje, koje je sakupljao. Njegova želja za radom me je naterala da promenim sve tehnike i pristupe svojoj nastavi. Laza SuperHeroj je prvi učenik, koji je imao svog ličnog komunikatora. Koristio je mobilni telefon za davanje odgovora i postavljanje pitanja. Laza SuperHeroj je bio učenik, koji nije izgovorio ni jednu reč, a znao je i razumeo ih je dosta. Moja nastavnička karijera se promenila u nepovrat i nikada više neće biti standardna i ukalupljena. Postavljao je pitanja čak i kada je imao slobodno vreme, praznike, pauze od teških i bolnih vežbi na rehabilitaciji, posredstvom majke i oca, koji su bili njegovi anđeli čuvari i uzori.
Bio sam potpuno uništen, kada sam čuo da je umro prošle godine. Bila je to najgora Nova godina, koju sam proveo u životu. Poslednje predavanje sam uradio na groblju ispred njegovog spomenika sa njegovim likom i očima, koje su tako sijale i bile željne znanja. U njegovu čast, stavio sam Lazinu fotografiju na zid pored velikog fizičara, kao što je Steven Hoking, jer da smo mi bili drugačiji, sve bi dručije bilo. Nikada neću zaboraviti njegovu strast prema učenju i radu. Ostaje samo jedna neispunjena želja, da se glasno prepiremo i smejemo čudesima života.