U ovoj zanimljivoj, inspirativnoj noveli, putujemo brodom sa svetskim prvakom u šahu, Mirkom Čentovićem i ostalim akterima grandioznog šahovskog meča. Mirko na jednoj strani a svi drugi na suprotnoj. Reklo bi se „Jedna slamka među vihorove“. Ko je Mirko, kako je počeo da igra šah, s kim, zašto?
U noveli je sledećim rečenicama dat opis njegovog ranog profila koji odslikava ekstremno pasivnog dečaka:
„..Kod ovog nastranog dečaka najviše je smetala njegova potpuna nezainteresovanost. On se ničega nije hvatao bez posebnog naloga, nikada nije postavio nijedno pitanje, nije se igrao sa drugim dečacima, niti je pokušavao da se nečim zabavi, ukoliko mu to nije izričito naloženo; čim bi završio s obavezama u kući, nepomično bi zaseo na neku od stolica u sobi, s onim praznim pogledom kakav imaju ovce na paši, ne uzimajući ni najmanjeg učešća u zbivanjima oko sebe.“
Međutim, jedno veče u kući paroha, čudnim sticajem okolnosti Mirko, „glupo momče“ praznog pogleda seo je za šahovsku tablu i više puta pobedio zapanjenog narednika i paroha. U trenutku višestrukih pobeda, paroh reaguje na sledeći način:
„Varlamov magarac – uzviknu iznenađeni paroh…on objasni naredniku, za koga se ne bi moglo reći da je naročito dobro poznavao Bibliju, da se slično čudo već dogodilo pre dve hiljade godina, kada je jedno nemo biće iznenada progovorilo jezikom mudrim.“ Parohov doživljaj prvih Mirkovih partija bio je slikovit, strastven i minuciozan. On u jednom delu o Mirkovom promišljanju i potezima u šahu kaže:
„Igrao je žilavo, sporo, bez uzbuđivanja, nijednom ne podignuvši široko čelo. Ali, igrao je sa neporecivom sigurnošću;“
Pa ipak, bez obzira na nezadrživo napredovanje, Čentović je nažalost imao jednu značajnu manu, koja se u stručnim krugovima pominjala: „bio je savršeno nesposoban da bojno polje postavi u neograničen prostor fantazije…Ovaj defekt, sam po sebi beznačajan, otkrivao je nedostatak imaginacije.“
Baš na ovom defektu, banatski dečak, šahista, potpuni autsajder, tromi seoski momčić, težak na jeziku, ali blistavo briljanatan u šahu, će posrnuti na jednom bezazlenom i ničim opterećenom putovanju brodom. Na tom brodu, Čentović će se prvi put sresti sa hendikepom njegove imaginacije i sa nesposobnošću igranja partije naslepo. Lakom na novac koji pljušti na sve strane, Čentović na brodu, pristaje na partiju, svi na jednog, uz masan honorar, brojnu publiku i ogromnu reklamu.
Siguran u dilentatizam bogatih šahista – amatera, svetski velemajstor se u jednoj napetoj partiji sreće sa boljim od sebe. Onim, koji ima fantastičnu imaginaciju i koji sa neverovatnom sposobnošću za igru naslepo počinje da pobeđuje. Doktor B. pedigriran bečki advokat, upravitelj imanja velikih manastira, upravljač carskih fondova, biva uhapšen dan pre Hitlerovog ulaska u Beč. Ali zatvor u kojem je ovaj briljantni doktor obitavao, nije bio zatvor u smislu u kojem ga mi zamišljamo, već skladno uređena hotelska soba. Soba bez ijedne knjige, olovke, papira, intelektualnog oruđa. Baš u toj sobi u kojoj su: „vrata bila danonoćno zatvorena, na stolu, nisu smeli da se nađu ni knjiga, ni novine, ni hartija, ni olovka, a prozor je gledao na svetlarnik; i oko mene i oko mog tela bila je konstruisana savršena praznina.“
Cvajg u noveli daje „čujni“ opis ovakve vrste zatvora, bez ičega, bez socijalne komunikacije. Baš tu u tom humanom zatvoru nastupa i šahovski preokret. Doktor B. na jednom od mentalno iscrpljujućih saslušanja, krade knjigu o šahu. Na prvi pogled knjiga/zbirka 150 majstorskih partija mu donosi razočarenje. Međutim ta knjiga uz karirani stoljnjak strgnut sa stola i šahovske figure napravljene od hleba, bivaju njegovo otkrovenje i dobro organizovana svakodnevna mentalna gimnastika. Posle nekog vremena od 4 majstorske partije i večernju rekapitulaciju šahovska tabla mu nije potrebna, jer razvija neverovatnu moć imaginacije…Zapravo centar ove novele, nisu likovi, zatvor, odsustvo slobode, već neverovatan značaj imaginacije u šahu jer: „Šah ima čudesnu prednost što koncentracijom duhovne energije na usko, ograničeno polje čak ni pri najoportunijoj aktivnosti ne omlitavljuje mozak, nego pre izoštrava njegovu agilnost i elastičnost.“
Napeta psihološka drama između dvojice izuzetnih šahista, sa jedne strane neukog, strpljivog, sporog seljačeta iz Banata, Mirka Ćentovića, svetskog prvaka u šahu i doktora B. pedigriranog bogatog Bečlije, ratnog zarobljenika u zlatnom kavezu, intelektualac sa neverovatnim talentom imaginacije. Između njih je njegovo veličanstvo šah, za kojeg Cvajg naposletku kaže:
„Ne znam koliko ste razmišljali o tome kako duh funkcioniše za vreme ove igre nad igrama. Ali, čini mi se da čak i najpovršnije razmišljanje dovoljno jasno kazuje koliko je, logički gledano, apsurdno igrati protiv samog sebe, jer šah je čisto misaona igra, u kojoj slučaj ne igra nikakvu ulogu. Njegova privlačnost zasniva se zapravo na tome, što se njegova strategija različito razvija u dva različita mozga, što u tom ratu duha, crno ne zna kakav je trenutni manevar belog i stalno pokušava da ga dokuči i preseče, dok belo, sa svoje strane, nastoji da pretekne tajne namere crnog i da im parira.“
Verujem da je ovaj zapis dovoljan da zagolica vašu radoznalost i da u celosti pročitate Novelu o šahu, da sami slojevito i minuciozno sazidate dva glavna lika ove priče i razumete strategiju i značaj imaginacije u ovoj nekoliko hiljada staroj igri.