Šta danas predstavlja obrazovanje? Da li je to tema za neiscrpnu kritiku sa svih strana? Da li je prevaziđeno u ovom trenutku? Mnogo je pitanja bez konkretnog odgovora, kada se govori o ovoj temi.
Ako se osvrnemo na prošle vekove, čini mi se da je nekada čovek koji je imao određeno znanje bio veoma cenjen. Bez obzira da li je u pitanju bio majstor, zanatlija, hrabar vitez koji je znao odlično da rukuje oružjem ili monah koji bi od prepisanog rukopisa napravio malo umetničko delo. Dakle, znanje se nekada veoma cenilo.
Da li je i danas tako? Na prvi pogled rekla bih da nije. Najčešće pitanje koje deca postavljaju nama odraslima je: – Šta će to meni? Zašto to moram da znam?
Nastavnički posao je nisko rangiran na spisku poželjnih zanimanja. Škole kao da su zastale u vremenu i prostoru. Mnoge tako i izgledaju. Deca ne žele da uče lekcije koje su im predviđene planom i programom…roditelji idu često iz krajnosti u krajnost, pa ih ili teraju da uče, ili su potpuno nezainteresovani za celu priču. Ako na sve to dodamo poklonjene ocene, kupljene diplome…Pa obrazovanje je u tom smislu definitivno izgubilo korak sa ovim vremenom. Ekonomske uslove, haotičnost i neefikasnost obrazovnog sistema mislim da i ne pominjemo, jer bi nam bilo potrebno mnogo više prostora.
Ja bih ipak rekla da se i danas ceni znanje i to se vidi po viskokim zaradama određenih zanimanja. Dakle, ako imate neko specifično znanje koje se traži na tržištu, onda ono ima dobru cenu.
Kako se ono stiče? Na primer, jedan programer u školi ili na fakultetu pored oficijelnog obrazovanja, mora sam da uči (YouTube je jedan od odličnih izvora učenja, mnogobrojni kursevi i obuke koje se mogu takođe naći na internetu i td.) Dakle, on mora da uči ceo život, ali ne kroz obrazovni sistem. Zato su nam deca nezainteresovana za školu. Iz njihovog ugla gledanja, u školi samo gube vreme, koje mogu mnogo bolje da iskoriste za učenje na drugoj strani.
Isto je i sa onima koji uče zanat. Njima je dragocenije vreme provedeno u radionici, nego u školskoj klupi.
Da li to znači da nam škole uopšte nisu potrebne? Ne, naprotiv. Samo je preveliki pritisak na njima, preveliko opterećenje i očekivanja – i dece i nastavnika. I dalje u njima ima šta da se nauči: od kritičkog mišljenja i razvijanja kreativnosti, do ovladavanja veštinom razumevanja teksta, ili veštinom samoocenjivanja, ili pravim životnim veštinama (kuvanje, pletenje, ušivanje dugmeta, rukovanje alatom…). Naravno, da nam je obrazovanje itekako potrebno, samo je treba izmeniti njegov koncept. Trenutno se bavimo besomučnim učenjem sadržaja, umesto da decu učimo veštinama.
Dokle god nastavnici budu nemoćni da utiču na centralizovanu politiku u obrazovnom sistemu, ne možemo se nadati ničem boljem.
Učenici će nam iz škole izlaziti polupismeni, sa slabim znanjem iz svih nauka, bez primene naučenog.
Na kraju bih rekla da ni mi nastavnici, a ni ostali učesnici u obrazovnom sistemu ne treba da odustaju od škole, jer
“Obrazovanje je najmoćnije oružje koje možete upotrebiti da promenite svet.” N.Mendela