Učenici sa posebnim potrebama obično žive odvojen život među nama. Oni idu u školu i pokušavaju da odgovore na pitanja koja smo im postavili.
Nauke poput fizike i hemije u specijanom obrazovanju su svakako najzanimljiviji predmeti za podučavanje i angažovanje učenika. Nastavnici mogu organizovati mnogo aktivnosti kako bi ostvarili ciljeve i uveli nove ciljeve učenja. Aktivnosti mogu da variraju od jednostavnih šetnji ulicama do demonstracija ogleda ili aktivnosi opisanih u priručnicima „Ruka u testu“. U posebnim situacijama, to može biti i najkomplikovaniji deo nastave, koju učenici sa smetnjama u razvoju trebaju proći. Efikasno podučavanje ove dece podrazumeva rešavanje mnogih problema različite prirode. Uvođenje IKT-a u proces učenja može da olakša i učini proces učenja ugodnijim i korisnijim za uvođenje ili poboljšavanje osnovnih životnih veština.
Inkluzivni model obrazovanja je proces kojeg su prihvatile gotovo sve zemlje. Razmatraju se razlike u pojedinim fazama ovog procesa u svakoj zemlji. Pitanje o neophodnosti inkluzivnog procesa nije glavna tema diskusije nastavnika u većini evropskih zemalja. Ovo pitanje je zamenjeno drugim – „Kako primeniti inkluziju?“. U budućnosti se mora pronaći odgovor, kako bi sa procesom nastavili dalje.
Postoji još jedan niz sličnih problema, koji još uvek stvaraju prepreke u radu.
Kako obezbediti nastavnicima osnovnu obuku da bi inkluzija mogla funkcionirati? Koje metode rada treba primeniti da bi se osigurao napredak dece u redovnim razredima? Kako osigurati uslove u ovom okruženju? Kako osigurati da nastavni proces ne izgubi kvalitet za ostale učenike? Koliko će sve to koštati?
Koje su osnovne životne veštine? Šta to znači za nas?
Za većinu nas neke stvari su logične i podrazumijevaju se. Za učenike sa smetnjama u razvoju nakon godina iskustva, ništa nije logično i ništa se ne podrazumeva. Nastavnik to treba da uzme u obzir i da tokom planiranja nastave, a posebno dela eksperimentalnog rada u prirodnim naukama.
Nastava prirodnih nauka mora u svakom svom delu da uključi veštine neophodne za kvalitetan život svakog pojedinca.
Teško je definisati vreme kao fizički fenomen. Posebno je važno znati neke činjenice o vremenu. To je jedna od osnovnih životnih veština. Znajući koliko je vremena potrebno izdovojiti za organizaciju samouslužnih aktivnosti kao što su buđenje, kupanje, uzimanje hrane, odlazak u školu ili na posao i uzimanje lekova, pojedinac može da uskladi i druge aktivnosti tokom svog dana.
Ljudi obično misle da vreme ide brže noću, kada spavaju, a sporije tokom radnih aktivnosti. Učenici sa smetnjama u razvoju, većina njih, ako mogu da izraze svoje aktivnosti misle isto.
Jedan od ciljeva nastave tema o vremenu je postizanje cilja da je vreme uvek isto za sve aktivnosti. Kao uvodnu aktivnost za ove teme obično tražim od svojih učenika da izmere vreme kada spavaju koristeći svoj mobilni telefon. Oni pokrenu štopericu neposredno pre nego što odu u krevet i zaustave je ujutru nakon što se probude. Nakon merenja, oni svoje rezultate beleže u svoje eksperimentalne sveske, koje kasnije popunjavamo u školi. Svaki dan počinjemo sa jednim periodom spavanja, pa aktivnosti u školi i aktvnosti nakon škole. To je obično period vremena od 6 do 8 sati, tačno onoliko vremena koje provodimo u školi. Ponekad ih pitam da izmere vreme putovanja u školu ili vreme gledanja filma i uporede ih sa rasporedom školskih aktivnosti tokom dana.
Posle nedelju dana shvataju da vreme ide uvek u istoj brzini i ne može biti brže ili sporije.
