U osvitu najnovijih rezultata PISA testova, reklo bi se da srpska prosveta tapka u mestu. Naime, svih ovih godina smo negde u drugoj polovini zemalja prema rezultatima.
Prošle nedelje, Vera Isailović, osvrnula se na neke od problema u prosveti, i ponudila je predloge njihovih rešenja. Tekst možete pročitati ovde. Ovo su još neki problemi na koje se ovom prilikom osvrnula.
PROBLEM – NASILJE I DISCIPLINA
Svedoci smo ogromnog porasta nasilja u školama, koje kao da postaje sve veće u poslednjih nekoliko meseci. Verovatno nezadovoljstvo ekonomskim položajem utiče na roditelje, a prenosi se na decu. Da ne pominjemo obilje nekvalitetnog televizijskog programa, koji deca najčešće gledaju uz roditeljski nadzor, ali nije tako redak slučaj da su deci na raspolaganju i sadržaji za koje roditelji i ne znaju. Sveukupna atmosfera u društvu, gde su ružne reči i ophođenje javnih ličnosti primer već odomaćenog lošeg ophođenja prema drugima. Sve to zajedno su faktori, koji očigledno imaju posrednog uticaja i na događanja u školama.
Nastavnicima otežava položaj što se poslednjih decenija negovao u javnosti negativan stav prema njima. Predstavljeni su kao lenji, neradnici, sa ogromnim raspustom, sa kratkim radnim vremenom, pa su mediji u velikoj meri doprineli da se takav stav učvrstio sve do današnjih dana.
Poslednjih godina se veoma mnogo pričalo o dečjim pravima, o roditeljskim pravima, ali čini mi se da je retko ko pominjao da i učenici, kao i roditelji pored prava imaju i obaveze. Obaveze su nekako stavljene u drugi plan. Posledice toga osećamo svi.
Kako se izboriti sa svim tim izazovima koji se svakodnevno nalaze pred nama?
TRENUTNO REŠENJE PROBLEMA
Da bi problem bio rešen potrebno je da svi faktori koji utiču na promenu ponašanja dece deluju u saglasju. Drugim rečima, nastavnici sami, bez saradnje sa roditeljima, socijalnom službom, zdravstvenom službom, policijom i sudstvom u krajnjoj liniji ne mogu da se izbore sa svim problemima koji su trenutno samo na plećima škole.
Pošto teško da možemo promeniti čitavo društveno okruženje, onda treba promeniti pravila koja će važiti u školama. Do sada smo u školi za svaki vid nasilja imali brojne sastanke na različitim nivoima, pričamo na tim sastancima i timovima o “pojačanom vaspitnom radu” sa učenicima, ali se problem tima samo razvodnjava, a očigledno se ne rešava. U prilog tome da se timovima ne rešavaju problemi govori i činjenica da se nasilje nije smanjilo, nego povećalo. Nasilnici, praktično i ne osećaju određene sankcije.
Mislim da je najefikasnije i najednostavnije rešenje novčana kazna. Dakle, napraviti cenovnik za svaki vid nasilja, a da kazne budu za roditelje. Raspon kazni bi trebalo da bude u skladu sa primanjima roditelja, ali da ipak ne budu prevelike (raspon kazni bi mogao da bude od 500 dinara do recimo 5000 dinara). Problem neplaćanja kazni bi trebalo rešiti preko jednog sudije, koji bi po hitnom postupku rešavao ovakve kazne u slučaju neplaćanja. Novac bi mogao da se uplaćuje na školski račun/đački dinar i roditelj samo treba da donese priznanicu u školu. Kada bi roditelj za svoje dete morao nekoliko puta da plati kaznu, mislim da bi se vrlo brzo i njihova agresija prema nastavniku smanjila.
Naravno da treba raditi i radionice i savetodavni deo sa roditeljima i učenicima, ali imati i mogućnosti novčanog kažnjavanja, takođe.
Roditelji trenutno prete nastavnicima, prijavljuju nadležnim ministarstvima koje bih ja pre nazvala starim imenom – inspekcija, koja je onda od nastavnika tražila svu moguću evidenciju. Da li je to zaista dobar put da se nastavnik osnaži? Skoro sam čula za slučaj u jednoj beogradskoj školi: dete je napravilo ozbiljan disciplinski prekršaj; roditelj je bio pozvan; potom je nazadovoljan roditelj pozvao nadležne za nadzor rada učiteljice; pošto učiteljica nije imala svu potrebnu dokumentaciju, naložena je mera da učiteljica ima pojačan nadzor (autor ovog teksta zna koja je škola u pitanju i kakav je dete prestup napravilo) od strane direktora i pedagoške službe.
U ovako iskrivljenom moralnom poretku stvari nije moguće ni vaspitavati zdrave generacije.
DUGOROČNO REŠAVANJE PROBLEMA
Za dugoročno rešavanje problema je potrebno napraviti strategiju o promenama koje treba raditi sistematski i dugoročno.
Za tako nešto bi trebalo da se sve gore pomenute službe angažuju, svaka u svom domenu. Ako je medicinska struka na primer u pitanju, pokrenuti edukacije preko televizije, predavanja, patronažne službe o značaju vaspitanja, usađivanja zdravih navika, o zdravoj ishrani, o značaju obrazovanja od malih nogu.
Ako su vrtići u pitanju, već bi oni trebalo da se uključe u jednu širu akciju edukovanja roditelja, kako i na koji način mogu da se uključe u vaspitavanje i obrazovanje svoje dece (od toga kakve igračke bi dete trebalo da ima, do toga kakve sadržaje bi trebalo da savladava, pa ako treba i reklamirati na TV-u i priče za laku noć i edukativne sadržaje koje bi deca trebalo da prate).
Možda bi nam onda u školu stizala deca koja umeju da se odnose prema nastavnicima sa dužnim poštovanjem. Možda bi deca onda cenila to što im nastavnici prenose znanje, a to treba ceniti.