U osvitu najnovijih rezultata PISA testova, reklo bi se da srpska prosveta tapka u mestu. Naime, svih ovih godina smo negde u drugoj polovini zemalja prema rezultatima.
PROBLEM – SADRŽAJI NASTAVNIH PREDMETA
Sadržaji nastavnih predmeta se godinama ne smanjuju nego se samo zahtevi povećavaju. Glavni problem današnje nastave je što i dalje “trčimo” površno kroz gradivo i nemamo vremena da se bilo kojom temom dublje bavimo.
REŠENJE PROBLEMA
Ishodi koje učenik treba da zna na kraju osnovne škole treba da budu realni, kako bi ono što se obrađuje bilo zaista obrađeno kroz različite oblike rada i različitim metodama. Preporučuje se tematski način rada, koji u trenutnim uslovima, u redovnoj nastavi starijih razreda nije moguće organizovati. Zato tematsku nastavu realizujemo ponekad, sporadično i to budu usamljeni primeri u starijim razredima osnovne škole.
Takođe, sadržaji naših predmeta su tako obimni da se nema vremena za detaljno uvežbavanje, analiziranje tema, debate, razgovore o temi. Naprotiv, vrlo često se sadržaji jednostavno smenjuju, pa zaista imamo vremena samo za površno prelaženje sa jednog sadržaja na drugi.
Trenutno rešenje bi moglo biti i u tome da se rasporedom napravi da učenici određenim danim izučavaju srodne predmete (fizika- matematika-tehničko; hemija-biologija; dakle prirodne ili društvene nauke
jezici -geografija-istorija) a da informatika, likovno i muzičko prate ostalo gradivo kroz aktivnosti svojih predmeta.
Treba iz programa izbaciti izborne predmete (crtanje, slikanje, vajanje; hor i orkestar; svakodnevni život u prošlosti) jer samo povećavaju fond časova koji je već previše opterećujući za decu. Kada je u pitanju verska nastava i građansko, zar je zaista potrebno da učenici sa 12 godina izučavaju ovu tematiku? Da li su zaista ovi predmeti po važnosti na istom mestu kao maternji jezik i matematika?
Trajno rešenje je da se obavezni časovi odvijaju u prepodnevnim satima, a da popodne deca imaju sekcije i sport, kroz koje će razvijati različite veštine i projekti. Broj obaveznih predmeta treba smanjiti, a samim tim će se smanjiti i broj časova. Dobro bi bilo da postoji samo jedan izborni predmet u jednoj školskoj godini, a da se on menja prema mogućnostima (od učenja stranih jezika, do domaćinstva, robotike, šaha. i td.).
PROBLEM – KVALITET RADA NASTAVNIKA
Svesni smo da u većini naših škola (i ne samo škola) vlada uravnilovka. Jedni rade, drugi ne rade, ali zato svi imaju iste plate. Mislim da je to vrlo nepravedno i da oni koji rade se i dalje drže entuzijazma (koji je zaista potreban), ali da škole nemaju sistem po kojem će prepoznavati kvalitetan rad onog drugog. Sa druge strane, sasvim smo svesni da je naš rad javan i da svi u školi u većoj meri znaju kako ko radi, samo je potrebno da to bude negde i zapisano i institucionalno rešeno.
REŠENJE PROBLEMA
Za svakog nastavnika bi trebalo da postoji prostor (umreženi) gde bi on postavljao radnu biografiju( portfolio), tj. upisivao svoje aktivnosti u toku godine. Direktor i pedagoška služba bi imali obavezu da redovno prate kako taj nastavnik radi i u čemu je napredovao, tj. da li su podaci iz portfolija tačni. Oni koji imaju zvanje pedagoškog savetnika (i ostala) bi trebalo da se i visinom plate, a ne samo obavezama – izdvoje od ostalih kolega. Susedna Hrvatska je već nekoliko godina unazad uspela da odvoji platu početnika od nastavnika sa zvanjem i razlika nije zanemarljiva. Zašto jednostavno ne bi učili iz iskustva drugih država?
Drugi pokazatelj bi bile elektronske ankete učenika i roditelja o radu nastavnika. Ankete bi morale da budu vrlo precizne, kako bi se dobili kvalitetni pokazatelji nečijeg rada. Ankete i njihovi rezultati bi bili poznati samo direktoru i pedagoškoj službi, koji bi u tom slučaju imali zadatak da vode razgovor sa nastavnicima koji nemaju dobre rezultate, da im daju podsticaj i ohrabrenje u radu, a ako se stanje u načinu rada ne poboljša, i da im smanje platu. Ankete bi trebalo sprovoditi najmanje jednom u polugodištu, kako bi se imao uvid u kontinuitet u radu.
Treći pokazatelj kvaliteta rada nastavnika je inicijalni test na početku godine (koji se ne ocenjuje) i koji bi mogao da se radi u kabinetu informatike. Pitanja bi bila iz baze podataka (u kojoj bi bila pitanja i zadaci sastavljeni na osnovu ishoda za određeni razred), gde bi svaki učenik dobijao različitu kombinaciju pitanja i radili bi se preko interneta. Upoređivao i proveravao bi se uspeh učenika iz određenog predmeta i njegov uspeh na testu.
PROBLEM – DIREKTOR
Činjenica je da se na mesta direktora postavljaju ljudi koji i ne treba da budu na tom položaju, zato što ni u toku svog veka nisu imali neka postignuća, zato što su postavljeni po nekoj drugoj liniji, a ne po sposobnostima koje poseduju.
Drugi problem sa direktorima je to što se opuste posle jednog, drugog, trećeg… mandata i ponašaju kao da na tim mestima treba da ostanu doživotno.
REŠENJE PROBLEMA
Potrebno je imati vrlo čvrste kriterijume za izbor direktora: da imaju zaista izuzetna postignuća, kako bi znali da cene rad svojih nastavnika. Licenca koju direktori treba da imaju treba da od njih traži i znanje iz metodike, zakona, timskog rada, organizacije škole. Kako će direktor koji nikada nije išao na takmičenja na primer znati da vrednuje rad svojih nastavnika? Kako će znati da vrednuje rad u projektima, na pisanju udžbenika, učešće na međunarodnim skupovima, ako sam nije imao slično iskustvo? Dakle, potrebni su nam sposobni, elokventni ljudi koji imaju osećaj za timski rad i koji će podsticati timski duh u svojim kolektivima, a ne obrnuto. Samo najbolje iz kolektiva postavljati na to mesto. Postaviti visoke zahteve koje direktor mora da ispuni.
Direktori treba na tom položaju da budu najviše DVA MANDATA. Ako može predsednik SAD da poštuje isti princip, zašto ne bi mogli naši mali i veliki direktori?
PROBLEM – PRIJEM U RADNI ODNOS – TEHNOLOŠKI VIŠKOVI
U mnogim školama se sprovodi bodovanje tehnoloških viškova. U bodovanje ulazi i socijalni status nastavnika, njegovo bračno stanje, da li ima ili nema dece itd. Mislim da je takva bodovna lista diskriminatorska, i da je privatna stvar svakog pojedinca da li želi da ima partnera, decu i td.
REŠENJE PROBLEMA
Svaki nastavnik treba da bude primljen na godinu dana do 31.avgusta. A jedini kriterijumi za ostanak u radnom odnosu treba da bude njegovo postignuće u toku godine. Dakle ako teoretski imamo dva nastavnika – jednog koji otaljava svoj posao i drugog koji radi sa entuzijazmom, njihov rad bi trebalo da se vidi kroz radnu biografiju, ankete učenika i roditelja, aktivnosti u školi i van nje… Dakle, hajde da pokrenemo tog nastavnika u akciju! Da li zaista kolega koji ima još dve godine do penzije treba te dve godine da provede “vegetirajući” u odeljenju? On i dalje prima platu, a ne penziju. Ili imamo mladog kolegu koji se trudi, radi, ali ništa mu ne vredi, jer njegov kolega i bez rada ima 30 i više bodova na staž. Da li je to pravedno?
Jedino što treba vrednovati nekome je šta je radio u toku te godine i to bodovati u slučaju tehnološkog viška.
Kada bismo bili realni i kada bismo iz prosvete isključili one koji svoj posao rade loše, taman bi bilo dovoljno posla za one koji rade najbolje što mogu. U tom slučaju bi i plate mogle da budu veće, a da njihov obim u stvari ne poraste.
PROBLEM – STRUČNO USAVRŠAVANJE
Činjenica je da nastavnici nerado idu na seminare i da na njih većina ide samo da bi dobila neke bodove(!?) A ni sami ne znaju zašto su im ti bodovi potrebni. U čemu se ti nastavnici razlikuju od dece koja uče za ocenu, a ne zbog sticanja znanja?
REŠENJE PROBLEMA
Seminari ne treba da budu obavezni. Neka na njih ide onaj ko želi i ko ima potrebu da nauči nešto novo. Oni koji idu na seminar, međutim treba da imaju obavezu da direktoru pravdaju potrošen novac tako što će dati primer upotrebe stečenih znanja. A tek onda dobijanje sertifikata treba visoko vrednovati (proverljivost upotrebe opet može da se uradi anketom učenika, radnom biografijom, praćenjem rada nastavnika, dokazima koje će dodavati svojoj radnoj biografiji). Ostali koji ne žele da idu, ne treba to da rade, jer je to uzaludno bačen novac.
PROBLEM-TAKMIČENJA
Svake godine imamo istu dilemu: učestvovati na takmičenjima ili ne? Pitanja na takmičenjima se bave ili nepotrebnim faktografskim podacima, ili je u pitanju gradivo koje se u školi uopšte ne obrađuje.
Neka društva drže monopol na to kako će se vrednovati testovi, pa recimo iz istorije je potrebno da učenik zna 98-100% da bi dobio diplomu na republičkom takmičenju, dok recimo iz fizike je dovoljno 60% tačnih odgovora za diplomu. Time dobijamo sliku da su učenici koji se takmiče iz društvenih predmeta obeshrabreni i demotivisani jer nisu isti uslovi za sticanje diplome.
PREDLOG PROMENE
Napraviti standard poena, tj isti kriterijum za postizanje plasmana, koji će da važe za sticanje diploma iz bilo kog predmeta, kako bi svi predmeti imali isti tretman. Mi nastavnici nećemo morati da objašnjavamo deci zašto je teže na primer osvojiti diplomu iz istorije (potrebno 96-100% za diplomu), nego na primer iz fizike (potrebno 60-100% za diplomu).
Zadaci koji se daju treba da budu u funkciji ishoda koje očekujemo da učenici dostignu na naprednom nivou, a ne da budu u funkciji najniže kategorije u procesu učenja- pamćenje.
PROBLEM – UČENICI SA SLABIJIM POSTIGNUĆIMA (IOP1, IOP2)
Broj učenika kojima možemo pomagati kroz individualne obrazovne programe se iz godine u godinu povećava, a niko ne želi da priča o tom problemu.
U takve učenike ubrajamo i one koji imaju problem zdravstvene prirode, i decu iz socijalno nestimulativnih sredina, a pošto nemamo ujednačen kriterijum i sve ostale koji dobiju slabe ocene u toku školske godine.
Mislim da svako dete ima pravo na adekvatno obrazovanje u kojem će imati šansu da napreduje. Da li će moj učenik koji na času ne može da prati sadržaje, kojem ne znam kako da pomognem, jer nisam defektolog, a dajem mu razne radne listove, zadatke i slično, uspeti da napreduje u ovom surovom sistemu školovanja? Da li bi za neke od njih bilo korisnije da jedan deo vremena provedu učeći veštine kojima će sutra moći da brinu o sebi? Da li takvim učenicima ovi školski sadržaji mogu da pomognu? Da li njima mogu da pomogne slušanje bez razumevanja integrala, hemijskih formula, lekcije o mikroorganizmima, buržoaskim revolucijama ili planetama? I da li mi koji nismo stručni, treba uopšte o tome i da raspravljamo?
Da li roditelji treba da odlučuju o tome? Šta ako su subjektivni, šta ako ih je sramota, šta ako iz inata svima hoće da im dete ide u radovnu školu, šta ako su i roditelji iz slične nestimulativne sredine…? Šta bi bilo kada bi roditelji odlučivali o dijagnozi i lečenju svog deteta… Zar to nije isto? Mi nastavnici nismo stručni za rad sa svom decom koja su ometena u razvoju, a to se od nas traži, a svako suprotstavljanje se gleda kao dogma.
Da li biste dali zubaru da vam radi operaciju mozga? Pa ni on nije stručan za tu vrstu posla.
REŠENJE PROBLEMA
Imamo stručnjake koji su pozvani da kažu svoje mišljenje. To su defektolozi koji su u trenutku kada su nam najpotrebniji, ostavljeni po strani. NJihova pomoć u svakoj školi bi bila dobrodošla. Tim, komisija defektologa bi mogla da se bavi praćenjem dece kojoj je potrebna pomoć i za onu decu gde bi im redovno školovanje pomoglo u napredovanju to i preporučili. Deca koja ne mogu da napreduju kroz redovno školovanje zaslužuju da imaju bolji tretman (fizijatrijske vežbe, logopedske vežbe, praktičan rad i obuka za neko zanimanje koje će im omogućiti ravnopravno uključivanje u društvo, a ne učenje formula,definicija i sadržaja koje ne razumeju). Obzirom da je za njihov razvoj neophodna socijalizacija, bili bi deo odeljenja, kolektiva na časovima gde se razvijaju veštine (fizičko, tehničko, likovno…), kao i na časovima odeljenskog starešine.
Time bi i ta deca imala pravo na napredak i humaniji odnos društva, koje istinski brine o njihovim stvarnim potrebama, a ne da samo zadovoljavamo formu.
Svako ima pravo na adekvatno obrazovanje!
Imali ste priliku da pročitate prvi deo teksta autorke Vere Isailović. Naredne nedelje očekujte njeno viđenje još nekih problema i predloge kako se oni mogu rešiti.