Kada svi tvrde nešto, a rade kao da to nešto ne postoji
Postoje neka verovanja u društvu u koja niko pojedinačno ne veruje. Žižek često navodi primer „verovanja“ u deda Mraza – iako niko u Deda Mraza ne veruje, ni roditelji ni deca (osim sasvim male dečice), Deda Mraz je tu i biće tu i na trgovima naših gradova i na fasadama zgrada i u šoping molovima (neretko njegova „živa“ replika). Društvo, dakle, nešto prihvata, kažemo da u društvu postoji takvo verovanje, iako niko pojedinačno ne (mora da) veruje u to.
Sličan paradoks, ali izgleda obrnut, tvrdim da postoji i kada razmišljamo o onlajn nastavi, odnosno njenoj teorijskoj podlozi – onlajn psihologiji i pedagogiji. Naime, nema roditelja, nastavnika, stručnog saradnika u školi ili ministarstvu koji neće (po)tvrditi da se nastava u realnoj učionici i nastava na daljinu suštinski razlikuju, kvalitativno, („živa reč“ nastavnika i fizički kontakt, komunikacija sa nastavnikom licem u lice – govor tela i boja glasa, nasuprot učenju koje je pre svega zasnovano na čitanju i pisanju), međutim, kada prvog septembra školska godina počne, bilo u realnoj učionici ili na daljinu, svi učesnici će nastaviti sa „svojom“ pedagogijom i psihologijom kao i do sada, ne osvrćući se na oblik nastave koji bude nametnut pandemijskom situacijom. Šta je to nego paradoks – da svi „veruju“ (tvrde) da se oblici nastave kvalitativno razlikuju, implicitno sugerišući da je teoretska naučna podloga pomenutih oblika nastave različita, a u praksi primenjuju „svoju pedagogiju i psihologiju“, nezavisno od toga da li se nastava održava u realnoj učionici ili na daljinu. Paradoks jeste/nije onlajn pedagogija (u daljem tekstu Paradoks) je paradoks par excellence, a ne tu quoque ili kakva druga logička greška.
Negativni efekti Paradoksa posebno otežavaju rad nastavnika koji je „u samom pogonu, na terenu“. Nastavniku profesionalcu koji je stručan za svoju oblast (ja sam profesionalni ekonomista i statističar) vrlo često je neophodna pomoć stručnih saradnika, ali mu je sada, čini se, teže da je zatraži. Nastavnik je u strahu od odgovora: „radimo kako smo oduvek radili“, „kao i do sada“, „uvek smo imali takav stav“.
Principi onlajn pedagogije
Sa teorijske strane sa onlajn nastavom susreo sam se nešto posle 2004. godine u članku Bila Pelca koji je objavljen u Journal of Asynchronous Learning Networks. Pripremajući ovaj tekst, primetio sam da se ovaj rad, i posle šesnaest godina, još uvek rado citira.
Pelc postavlja tri principa onlajn pedagogije kojih bi nastavnik trebalo da se pridržava u nastavi zasnovanoj na nauci i struci. Pelcovi principi su polazna tačka u našoj analizi efekata nastave na daljinu u vreme pandemije, a izabrani su zbog njihove popularnosti i jednostavnosti.
Pre nego što pređem na analizu sopstvenog iskustva u primeni nastave na daljinu, dve bitne napomene. Prvo, Pelcovi principi se odnose na hibridni model nastave što znači da je asinhrono učenje na daljinu kombinovano sa planiranim časovima u realnoj učionici. Iz tog razloga, morao sam da delimično modifikujem originalno postavljene principe. Drugo, Pelcovi principi se nužno sagledavaju, analiziraju i proveravaju holistički, kao nedeljiva celina. Sva tri principa su personifikovana u instituciji nastavnika lidera, preduzetnika (entrepreneurial leadership). Nastavnik je motivator, tim lider i organizator.
I princip – što više uključiti učenike („the student must do most of the work“)
Uloga nastavnika je u onlajn nastavi prilično jasna: on postavlja okvire, usmerava, pojašnjava, podstiče i motiviše, osnažuje, provocira diskusiju i uspostavlja standarde i norme ponašanja (posebno etičke i moralne), stvara povoljnu klimu za kritičko mišljenje u svakom koraku nastavnog procesa (brainstorming, critical thinking, tenth man rule) i, razume se, daje kratku, sažetu i jasnu povratnu informaciju. Gradivo se prezentuje tako da podstiče učenike da sami istražuju i kreiraju dodatne nastavne sadržaje, da učenici pomažu jedni drugima (peer assistance), da se samoocenjuju (self and/or peer Assesment), analiziraju studije slučajeva (case studies analysis), prezentuju svoje kreativne ideje na forumima (forum discussion).
Sve ove metode iskreno preporučujem ukoliko ih već niste koristili – nemojte samo očekivati da ćete dobiti realnu kvantitativnu ocenu kod samoocenjivanja odnosno vršnjačkog ocenjivanja, anonimnog ili ne, ali ćete sigurno dobiti bogatstvo pratećih obrazloženja koje je učenik obavezan da preda prema unapred pripremljenoj i dostupnoj rubrici. Iz mog iskustva forumska diskusija može biti problem zbog rizika od plagiranja.
Naime, tokom prvog polugodišta, Forum – berza proizvoda i ideja, koji je bio otvoren za I i II razred u celini, a ne samo za formalnu grupu/odeljenje, za kratko vreme postao je nešto najzanimljivije i najvrednije u mom dosadašnjem radu u školi; na žalost, Forum sam morao da zatvorim posle dve ili tri sedmice u nastavi na daljinu jer su prezentirane diskusije, ideje i njihovi opisi, kopirani sa nepodnošljivom lakoćom i bez ikakvog oklevanja. Forum je bio toliko „stvaran“ da su učenici imali utisak da su na slobodnom internetu, da sa njega mogu slobodno da preuzimaju materijale kao da su slobodni za preuzimanje (collaborative commons; creative commons; common goods) ne obazirući se na njima poznatu činjenicu da su sve te diskusije nečija intelektualna svojina i da iza Foruma stoji sam nastavnik. Jedna tehnika koja u realnoj učionici dala odlične rezultate, postala je crna rupa u nastavi na daljini (detaljnije u analizi II principa).
Zatvaranje Foruma – berza proizvoda i ideja bio je za nastavnika crveni alarm da je motivacija učenika za rad u grupi u slobodnom padu. U sedmičnim analizama svog rada pokušao sam da odgovorim na pitanje šta se to desilo da motivacija u grupama nestane kao da je neko po komandi iznenada ugasio svetlo.
Dva odgovora su se nametnula u objašnjenju ovog momenta.
Prvi odgovor zahteva detaljniju analizu šireg konteksta. Naša prosveta egzistira u društvu koje je u nekoj hroničnoj, komatoznoj superpoziciji; ekonomski sistem je u isto vreme i najbolji na svetu i toliko upropašćen da je potrebno još mnogo godina sanacija. Ekonomska nauka kojoj pripadam tvrdi da je šok terapija jedna od poslednjih terapija koja može da spase komatoznog pacijenta. To je razlog što sam u šokantnom prekidu nastave zbog pandemije video priliku da „oživljavanje“ izazove radikalne i održive efekte na prosvetu u celini; i zaista, u početku, nastava na daljinu, moje je iskustvo, odvijala se (ne)očekivano dobro. Osim par učenika, koji se nisu angažovali ni do kraja školske godine, velika većina učenika je redovno izvršavala obaveze, nije bilo kašnjenja, radovi su bili korektni, nije bilo prepisivanja, usmena komunikacija odnosno konsultacije su tekle normalno bez ikakvih spektakularnih promena, projekti koje su učenici započeli još u realnoj učionici su završavani i branjeni usmeno, individualno ili u paru kao što je planirano (preko Google Hangouts).
Kako je život oko naše virtuelne učionice „počeo polako da se vraća u normalu“, a nastava na daljinu prelazila u rutinu, tako je i motivacija splasnula donoseći negativne prateće efekte: kognitivna prisutnost učenika (cognitive presence) i energija za kritičko razmišljanje (critical thinking) nestali su naglo (izuzetak su časovi sekcije na kojima su analizirane studije slučajeva iz oblasti primenjene poslovne etike). Početni entuzijazam nastave na daljinu sveo se na dobro poznatu rutinu iz realne učionice. Radovi i poruke koji su stizali sve više su ličili na radove i poruke iz realne učionice „samo fizički prisutnih učenika“! Kognitivna odsutnost je bila očigledna u asinhronoj komunikaciji u kojoj su pojedini učenici bili potpuno nesvesni činjenice da „internet sve pamti“. Momentum izazvan šok terapijom prekida nastave nije iskorišćen baš kao i u društvu.
Drugo, čini se da je predugo potrajao početni period „formativnog ocenjivanja“ prema instrukciji koja je došla spolja. Iskren da budem, ponadao sam se da je ta instrukcija samo početak primene nove, onlajn pedagogije u praksi, ali se to nije ostvarilo. Pomenutu instrukciju sam doslovno sprovodio, ali sam sada, iz ove vremenske perspektive, uveren da je to bila greška. Instrukcija o formativnom ocenjivanju bila je namenjena nekom imaginarnom prosečnom nastavniku i u tom smislu ne sumnjam da je bila promišljena i da je dala rezultate; međutim, u mom slučaju – a to je da su sav materijal, sve prezentacije, vežbe, testovi i druge provere već bili onlajn i pre prekida nastave – odluka da zauzmem neki stand by status, čekajući da se „krene dalje“, bila je pogrešna, a njene posledice ireverzibilne.
Kada je, posle niza „smajlija“ koje sam sedmično evidentirao i u eDnevniku i u elektronskom portfoliju učenika koji je bio dostupan i roditeljima, sa obrazloženjima koje većina učenika i roditelja nije ni čitala, došla, konačno, i instrukcija da se unose i sumativne, kvantitativne ocene već je bilo kasno da se napravi preokret u trendu pada motivacije (ako se ne varam, to je bilo sredinom ili krajem maja).
Nastaviće se…