Partija šaha kao simulacija večnih borbi, podela i ratova između crnih i belih, Istoka i Zapada i stradanja naroda.
Priča je smeštena na dve lokacije, Meksiku i Kosovu. Čvorište zapisa je šahovska partija koja je zapravo metafora dve velike istorijske bitke. Vreme dešavanja je početak sedamdesetih godina prošlog veka. Autor priče, zaslepljen jakim podnevnim meksičkim suncem ulazi u prodavnicu u kojoj je vreme stalo, koja se tu „slučajno zatekla“. Posle detaljnog razgledanja tek otkrivenog prostora sa sadržajem sličnim antikvarnicama – svaštarnicama, prodavačica naratoru nudi pribor za šah „izrezan od onog kamena kojim su nekad izrađivani noževi za vađenje srca prilikom žrtvenih svečanosti.“
Podela figura u ovom meksičkom šahu pred poljem Teotiuakan (arheološko nalazište) je krajnje neobična, bele figure su konkvistadori, španski osvajači Meksika i Kortesova armada, a crne figure su astečki ratnici. I tu, u toj neobičnoj svaštarnici u kojoj se vreme odjavilo, počinje neobična partija šaha između dečački ošišane prodavačice i naratora. Prema prećutnom dogovoru, bele figure i početak partije prepušta njemu, jer „prirodno je da je beli, osvajač.“ Od tog trenutka junak naše priče vidi sve kao na dlanu „umesto da kupujem šah, ja sam odjednom video, kako se ne tablu iskrcava Kortes, opojasan svetlošću, ograđen strahom i gonjen kubanskim burama sa svojim belim konjima, slobodnjacima i topovima.“
U sledećem trenutku, naivni pribor za šah (kako ga učesnik priče naziva) postaje bojno polje dve sučeljene vojske iz realne istorije. Dalje, pisac detaljno opisuje pratiju šaha, preplićući istoriju sa pokretima šahovskih figura. Bela madona štitila je konkvistadore sve dok na d – 7 nije pao šah. Druga strana table zamišljena je kao mešavina kopna i vode nadomak bojnog polja Tenontikijana, gde je tamni Montesumi II otpremio svoje Asteke. Dobro poznata indijska odbrana razvija se na drugoj strani table, a sagovornica istorija i prodavačica negde na ivici razumljivog Meksika, na polju g – 8 proglašavaju šah – mat. Muškobanjasti devojčurak, smehom je zarobila srce kupca i on priznaje da je matiran kupivši šah.
Naredne tri godine, sve do 1973. šah je čamio u prtljažniku kola, sa namerom da se „probudi“ na nekom izletu ili opuštenom druženju koje može biti začinjeno sučeljavanjem dve kamene vojske. Pisac će ga ponovo otvoriti prilikom obilaska Kosova, manastira Dečana, Peći i drugih dubokih srpskih svetinja. Na Kosovu polju, on se sticajem okolnosti nalazi sam, pod Muratovim turbetom. Sam, mrzovoljan, u vrelo podne, leži i sluša čuvara kostne grobnice. Beseda čuvara ga reže duboko do kostiju. On priča o tome kako su Srbi 1389. godine podelili Istok i Zapad i kako tu u turbetu „leži drob turskog cara Murata…“
Autor priče u jednom značajnom trenutku razmišlja o svrsishodnosti fiziološkog i intelektualnog življenja, shvata da je tu na Kosovu trenutak da „potegne“ šah sa čuvarom kosovskog sećanja i da bar još jednom kroz ratni poklič proživi kosovski boj. Kroz partiju šaha sa jasno podeljenim ili polarizovanim figurama, on kao pred juriš orijentiše bojno polje – šahovsku tablu. U ovoj retkoj i nada sve čudnoj partiji, crne figure počinju borbu. Vlasnik crnih figura, prileže na zemlju i usmerava tablu prema Zapadu sa razlogom.
U ovoj pratiji Crni osvaja, Beli se brani. Između šahista počinju da teku dve reke, Sitnica i Lab, dva znaka polumesec i krst, a figure nekim čudom meksičke, čuvaju svoju ličnu istoriju. I tu njih dvojica besednik i posetilac, tu na Balkanu, na livadi, podno kosovskog turbeta imaju svoj rat. Narator kaže „Prolaze crni i beli pešaci kroz dane i noći koji im nisu podjedanko naklonjeni.“ I ova partija šaha postaje boj na Kosovu.
Svaka figura i svaka pozicija nosi svoju težinu i svoju ulogu. Pavić, majstor kratke priče briljantno vodi borbu sa sobom i sa nacionalnim sećanjem svog naroda kroz polarizaciju Istoka i Zapada. On ustaje i pada, on bodri i ohrabruje Lazara, Jugoviće, on šalje konja na d – 6, on ubrzava Jugoviće kroz red crnih pešaka, ne bi li pomogli belom konju. Međutim u 18. potezu, beli knez Lazar shvata da ova borba nije njegova, da su figure astečke, te zato i neposlušne i da to nije njegova partija šaha.
Jasno, je jako i ubedljivo da brilijantni Pavić simulira realan rat i borbe kroz šah. Uživljavajući se u okršaj približava nam dve velike bitke koje su obeležile svetsku istoriju i potresno stradanje dva naroda, kao što nalaže misija šahovske igre, koja zapravo i samim nastankom beše igra za dokone vladare koji su u periodu odmora od velikih bitaka vežbali strategiju i logiku.
Ta magična igra ili umanjeni rat nastao pre 2000 godina, kroz igru uzbekistanskog cara Huviške (II vek), preko indijske modulacije šaha u vidu čaturange u V veku (čaturanga je održavala sastav i poredak tadašnje indijske vojske), preko arpskog „šatrandža“ (IX vek) prenetim u Španiju, šah je krenuo u osvajanje Evrope.
Od čaturange do današnjeg oblika prošlo je deset vekova, kada biva objavljeno prvo šampano delo o šahu (1497), koju je napisao francuski šahist Lusen. Treba da prođe još 300 godina dok francuski majstor Filidor ne objavi delo „Analiza šahovske igre“ da bi se postavili temelji savremene teorije šaha. I još će trista godina ratova proleteti dok fascinatni Pavić u svojim pričama ne zarobi ideju šaha i prilagodi metaforu igre ličnim i stvarnim ratovima.
Zato, sa ushićenjem treba pročitati dve Pavićeve priče koje su na granici zdravog razuma, borbe, stradanja i naučne fantastike, „Partiju šaha sa meksičkim figurama“ i „Partiju šaha sa živim figurama.“
