Dobrota davanja rađa ljubav
Oduvek sam volela da šijem. Kada sam završila osnovnu školu, od roditelja sam dobila na poklon po mojoj želji šivaću mašinu Bagat-Danica, 1978.godine. Kako moja mama i niko u kući nije znao da šije, a nisam imala vremena da idem na Bagat-kurs, za vreme letnjeg raspusta sam od drugarice čija je mama bila šnajderka naučila da pravim šnitove iz „Burde“ i da šijem na mašini. Vreme je prolazilo a moj hobi je rastao i tokom srednje škole šila sam pantalone, haljine, kapute, košulje drugaricama, mom mlađem bratu i sebi. Sve u slobodno vreme i naravno besplatno.
Od tada, šivenjem se bavim kad god mi je potreban odmor, posebno otkada sam dobila ćerke, a moj rođeni brat 4 ćerke. Kad su bile male, moj hobi je bio veoma koristan jer tada nije bilo puno konfencijskih kuća, a nismo imali ni velike finansijske mogućnosti.Ideja da sašijem maske je došla jer se trenutno nalazimo u pandemiji korona virusa zbog koga ne postoji dovoljan broj maski u apotekama za sve. Zbog toga sam rešila da ih sama sašijem.
Moja mašina je stara, iako je dosta puta popravljana, radila je sporadično, međutim taj dan ni da makne! Došla sam na ideju da kontaktiram svoje drugare i drugarice iz osnovne škole na zajedničkoj viber grupi i da ih pitam da li neko ima mašinu za šivenje. U grupi su svi oni koji žive u Kruševcu i okolini, ali i oni koji žive u drugim gradovima i selima u Srbiji.
Sa svojim drugaricama i drugovima sa kojima sam provela 8 godina u OŠ ,,Vuk Karadžić” u Kruševcu, se jednom mesečno družim u gradu, idemo zajedno u pozorište, na koncerte i druga dešavanja u gradu.
Sada se mnogo češće viđamo i čujemo od kada nas je naš drug Braca napustio u maju 2019. godine. Nekako nas je Bracin odlazak podsetio i sabrao oko svega što je najvrednije u životu: mir, ljubav, vera, dobrota, razumevanje, vreme da slušaš i da te sluša neko, razgovori, zajednica, radost, smeh, mnogo smeha.Čujemo se svaki dan preko viber grupe, neki više pišu jer imaju više slobodnog vremena, neki malo manje, ali bitno je da se pred spavanje pročita dnevna prepiska i na spavanje se ide sa osmehom.
Na moju poruku da li neko ima mašinu, drugarica Viki je odmah odgovorila da ima i da mogu da je uzmem. Preuzela sam mašinu koja je isti model kao moja prva mašina. Moj muž ju je popravio, zamenio delove, podmazao i moja radost je bila velika kao onda kad su mi je roditelji poklonili 1978.godine.
Čim je mašina popravljena, napisala sam na viber grupi da želim sa sašijem onoliko maski koliko nam je to svima potrebno. Besplatno, naravno! Kada sam im izložila ideju, svi su se obradovali i podržali me. Zajedno smo prikupili potreban materijal – platna, konac, lastiš i drugi materijal. Materijal za šivenje inače nije skup, ali sada to nema gde da se kupi, te mi je njihova pomoć i podrška bila od velikog značaja.
Kao prosvetni radnik, logično mi je da budem inicijator ovakvih akcija i da budem lično angažovana. Za 5 dana sašila sam oko 70 maski i svi moji drugovi i drugarice su bili strpljivi, ljubazni i puni podrške prema meni u tom procesu.Vreme za šivenje sam pronašla posle svog radnog vremena, od 20h do 23h svaki dan. U ovo vreme, verujem da kada dajete, vaša ljubav i dobrota rastu. To nema cenu. Kako kaže Duško Radović: ,,Tako je malo ljubavi među ljudima. Ko ume da voli ne bi trebalo ništa drugo da radi.”
