U svetu obrazovanja još uvek ne postoje ujednačeni standardi na nivou države, regiona, a posebno ne i kontineta. Potpuno je ponakad neprimereno govoriti o globalnim ciljevima obrazovanja, kada još uvek dovoljno ne pozajemo sami sebe, kolege iz susednih država, a ni kolege sa drugih kontinenata.
Bili smo svedoci ekspresnog otvaranja i zatvaranja poglavlja 25 u pristupnim pregovorima sa Evropskom unijom, a odnosili su se na obrazovanje i opšta načela u samom procesu obrazovanja. I Evropska unija još uvek traga za idealno „dobrim“ rešenjem u ovoj oblasti, do kojeg se stiže zajedničkim radom na problemu i razmenom ideja o mogućem rešenju.
Učešće u međunarodnim školama, seminarima i obukama, nastavnici iz Srbije nerado prihvataju. Najveći problem stvaraju finansije, ali i nepoznavanje osnovnog sredstva komunkacije – jezika. Nastavnici koji predaju strani jezik su uvek bili u prednosti, jer ih njihovi matični fakulteti kroz razne oblike predavanja, radionica i letnjih praksi upoznaju sa sistemima obrazovanja države ili grupe država, čiji jezik izučavaju. Učitelji, vaspitači i nastavnici čiji predmeti nisu u strogoj vezi sa proučavanjem jezika nisu bili u mogućnosti da više saznaju o načinima i metodama rada kolega iz drugih država. Svaki nastavnik je prepušten samom sebi da otkriva i saznaje, kako to neko drugi u „drugom svetu“ radi isto to što i mi radimo. Ovo je priča o mom iskustvu koje sam podelio sa mojim kolegama iz Srbije, ali i iz regiona.
Jedan slučajan susret i neodmerena izjava na mestu gde „živi“ nauka i odakle sve počinje i na kraju se završava, uz objašnjenja našeg postojanja na ovoj planeti, učinio je ostvarenja želje da saznam, kako moje kolege iz tog „drugog sveta“, rešavaju probleme u ličnom radu te ideje, kako pristupaju radu sa decom sa smetnjama u razvoju. U toku zvaničnog predstavljanja nastavnika polaznika ITW2018 u CERNU vidno je uzbuđenje koje pobeđuje umor od celodnevnog putovanja i promene velikog broja vremenskih zona. Nakon predstavljanja polaznika, domaćini CERN-a izgovaraju reči zahvalnosti i daju istorijske podatke o mestu u kome se nalazimo. Tokom predstavljanja istorijskog razvoja CERN-a spominju se zemlje na čiju su inicijativu započeta istraživanja iz ove oblasti nauke, koja ima za rezultat unapredjenja života svih nas. Uz pozivanje polaznika koji dolaze iz država osnivača, stiže se do 12 država potpisnica Jugoslavije i našeg predstavnika prof. Dr Pavla Savića. Na očekivanje domaćina da u prostoru nema osobe koja bi mogla izaći i predstaviti potpisnika ljubazno zaustavljam govornika i izlazim na binu. Uz neprimento kolutanje očima nekih kolega objašnjavam da je deo mog znanja, koje nosim o ovoj oblasti upravo proisteklo od prof. Dr Pavla Savića, na čemu sam mu jako zahvalan. Uz znake podrške polaznici aplauzom pozdravljaju sve nas na bini.
U toku razgovora vidno se primeti da veliki broj njih veoma slabo ili nimalo poznaje ovaj deo sveta. Ovu činjenicu sam doživeo kao lično neangažovanje i nepostojanje informacija o nama samima. Tada je nastala ideja o razmeni i nastavnika i ideja o metodama i tehnikama rada u procesu obrazovanja. Nastavnik iz Kanade, Majkl Gregori je posebno bio zaintersovan, jer on svoje slobodno vreme koristi za obilaske regiona Evrope biciklom. U toku tih putovanja izvodi zanimljive eksperimente učenicima u školama u gradovima i selima, gde postoje nastavnici entuzijasti u svom radu. Tako je nakon završene obuke u CERN-u, svojim biciklom krenuo u posetu nastavnicima polaznicima obuke iz Pariza ka Istanbulu. U kratkom razgovoru me je zamolio da mu predložim, najkraću moguću rutu iz Mađarske do Turske uz primetnu uplašenost šta bi moglo na tom putu da se desi.
Uz Google mape i poznavanje lokalnih običaja predložih mu da napravi kraći predah u Novom Sadu i prikupi energije za dalji put. Pristao je. Nakon nekoliko nedelja stigao je dan posete mojoj školi i njegovom prvom susretu sa decom sa smetnjama u razvoju. Izveli smo nekoliko eksperimenata zajedno i potpuno je ostao bez komentara, kada su deca u specijalnoj školi izvela prilagođeni Raderfordov eksperiment, kojim se pokazuje izgled atoma. Planirana dva dan posete su se produžila na četiri. Na putu ka Istanbulu čekale su ga kolege u svojim školama u Paraćinu, Zaječaru, Kladovu…
Na ovogodišnjem putu tražio je da napravim rutu kako bih ja njemu predstavio ovaj region. Ruta je dobila ime „Naš dar svetu“. U toku putovanja obišao je škole i kolege u Mariboru, Ljubljani, Zagrebu, Ogulinu. Posetio je mesto iz koga je ponikao Tesla, njegov rodni Smiljan. Njegovo oduševljenje prirodom i predelima videlo se u stotinama fotografija i video snimaka za njegove učenike. Plitvička jezera su mu se učinila kao inspiracija Tesli za njegov rad. Usledile su posete Drvaru, Jajcu, Travniku, Sarajevu, Tuzli….
Nakon posete kolegama u Bosni i Hercegovini stigao je u Šabac, odakle je poneo utiske svojim učenicima.
Ovo su impresije naše koleginice Tatjane Marković-Topalović iz Šapca. Tatjana:
Postoji divan film koji smo gledali kada smo bili deca u organizaciji škole. Tiče se sloge i zajedničkog rada. Ne znam da li današnje generacije znaju za film „Vlak u snijegu“. U tom filmu ima jedna sjajna scena u kojoj deca zajedničkim snagama i vrednim rukama otkopavaju voz koji je zatrpan snežnim smetom. Za mene je ta scena i posle dugog niza godina najupečatljivija od svih koje sam kasnije gledala u velikom broju filmova. Osvrt na film imate na ovom linku https://www.youtube.com/watch?v=3lA6Rvh9UJQ
A jednu sjajnu vrlo ubedljivu i sugestivnu pesmu koju je komponovao Arsen Dedić, imate na sledećem linku, a naziv joj je: “Kad se bratske ruke slože…“
Mislim da tekst ove pesme možete da udahnete punim plućima. Tek kada razumete pesmu i zajednički pokret jedne sjajne grupe klinaca koja zajedno otkopava voz iz smeta, možete razumeti šta zapravo znači vezivanje ljudi na svim nivoima. Njihovo oslobađanje voza, je po meni danas i metaforično oslabađanje našeg obrazovanja i vezivanje istih i najboljih na najvećem zadatku čiji je imperativ obrazovanje naše dece….
Moje upoznavanje i premrežavanje ideja i inspiracija sa mladim Michaleom Gregory-jem je upravo to. Naime, naš cenjeni kolega Marinko, me je tako spontano, ničim izazvan i šarmantno (kako samo on ume) nazvao u utorak 22.10. i rekao mi „Šaljem Ti Majkla“. Sutradan u 17:00 Majkl je bio na nažem ružičastom Trgu u Šapcu, spreman da se svojim biciklom, posle 11 sati vožnje od Tuzle popne na Letnjikovačko brdo i sagleda ideju Parka nauke u Šapcu. Impresionirao me, on, Marinko, njihova divna veza, Majklovo interesovanje, poštovanje naše zemlje, naroda. Bila sam mu vodič kroz naš prvi Park nauke. Bio je iskreno fasciniran. Pokazao je veliko interesovanje za formiranje sličnog Parka u svojoj školi, ali i da dovede svoje učenike u Srbiju i u Šabac i da ih upozna sa kvalitetom nastavnika, učenika, škola i eksperimenata u Srbiji. Najvrednija stvar u naše petnaestočasovnom druženju je naše poznanstvo, ideja, razmena informacija i ideja, premrežavanje kolega i dece iz različitih krajeva sveta. Svetski, a naš, Marinko. Neobičnim sticajem okolnosti, naš Majkl je dobio inspiraciju da u Srbiju dovede svoje studente i pruži im mogućnost da na poseban način percipiraju obrazovanje i nauku u Srbiji. O njegovom stavu i idejama možete pročitati u novinskom članku lokalnih šabačkih novina pod imenom Podrinske novine. Mislim da je članak izuzetan i da ćete moći da sagledate Majklovu strategiju u nauci.
Kraj našeg druženja je bio u Novom Sadu na već njemu poznatom mestu. Poslednjeg dana je postao nastavnik, koji je držao nastavu mojoj deci u učionici. Kao dodatak i potpuno iznenadjenje dočekao ga je film u školi u Beogradu. Naši najmladji učenici imali su mogućnost da upoznaju i nauče najvažnije lekcije u životu da smo veliki onoliko koliko delimo.
Link ka filmu https://www.youtube.com/watch?v=my_oS6Irqb8
Beograd, Tanja Vrečko
Zahvaljujući odličnoj saradnji nastavnika u okviru Najboljih edukatora Srbije, Marinko Petrović se potrudio da me kontaktira baš moju školu i mene predstavi fizičaru svetskog glasa, kao domaćine uvek raširenih ruku za zanimljive i po svemu napredne nastavnike. Druženje sa đacima OŠ „Mladost“ bilo je inspirativno i za nas i za Majkla. Širom otvorenih očiju, četvrtaci i osmaci, pratili su izvođenje eksperimenata, ali i slušali o putovanjima ovog fascinantnog nastavnika koji je svoj na svome bez obzira u kojoj zemlji se nalazi. Kao pravi domaćini, potrudili smo se da mu boravak u školi ostane u prijatnom sećanju. Prolazeći kroz našu školu, pravio je poređenje sa školom u kojoj radi i bili smo zadovoljni jer smo i sami potvrdili da je naša škola, škola za 21.vek. Zahvaljujući saradnji nastavnika u okviru škole i interaktivnom odnosu sa direktorkom, koja je otvorena za usvajanje i deljenje iskustava sa svim dobronamernim nastavnicima iz okruženja, Majkl Gregori je od nas u svet poneo rodoslov koji će ga podsećati da su koreni veoma važni, zvonce za magični bicikl koji ga je doveo u mnoge zanimljive zemlje i interaktivnu knjigu o Mihajlu Pupinu koje su napravili moji četvrtaci. Za ovo druženje uspeli smo da zainteresujemo medije. Ugostili smo i ekipu „Malog dnevnika“ koja je želela da predstavi ovog zanimljivog fizičara i deci Srbije koja nisu imala mogućnost da ga upoznaju. Verujem da je naša saradnja benefit za sve nastavnike koji učestvuju, ali najviše za decu kojima se šire vidici.
Ovaj nastavnik nesebično deli svoje znanje i umeće u radu. Tako svakog proleća odlazi u Ganu, gde nastavnike podučava kako terba raditi i motivisati učenike za prirodne nauke. Upitao je za dozvolu i pomoć da i naše eksperimente koje mi izvodimo, ali i naša znanja prenesemo onima, koji tek prave prve korake u svetu nauke.
Naš sistem obrazovanja je isto tako loš koliko je i sistem neke druge države dobar i obrnuto. Jedino upoznavanjem u direktnom razmenom iskustava i znanja sa drugim kolegama moguće je načiniti prave korake u srećnu budućnost naših učenika.
Autori teksta: Marinko Petković, Tanja Vrečko, Tatjana Marković Topalović.