Prošle nedelje Branislava Živanović pisala je o značaju porodice kao prvog okruženja u kome dete odrasta. Tekst možete pročitati ovde. U nastavku teksta vodi nas kroz proces odrastanja deteta i nudi predloge za jačanje partnerskih odnosa roditelja i nastavnika.
Mi moramo znati da roditelj, po definiciji ima određena očekivanja od svog deteta, a posledično i nas. Oni imaju pravo da imaju “ zamagljenu “ sliku, veliku ambiciju, nerazumevanje dinamike razvoja deteta, potrebu da stvari ublažavaju ili prenaglašavaju, strepnju od budućnosti. Opravdanje za to jeste stalna -doživotna briga za budućnost deteta. Mi kao profesionalci, moramo biti tolerantni, trpeljivi, strpljivi, pa čak i spremni da povremeno istrpimo određene nedosledne i prenaglašene reakcije roditelja. Sve one proizilaze iz njihovog straha, povećane brige, nesigurnosti, tuge, frustracije i čitavog niza drugih emocija koje se smenjuju. Ma koliko se društvo otvaralo ka različitostima i proklamovalo jednakost, svi smo svesni da se teorija i praksa ne poklapaju. Od lepih želja se ne živi, a dobra dela se pamte.
Zato je veoma važno da pokušamo da razvijemo partnerski odnos sa roditeljima i porodicama dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom. Treba insistirati na onome što dete može da savlada, za šta je kadro da usvoji,upućivati pohvale roditeljima za trud, pronaći metode i oblike rada u kojima će dete biti uspešno u maksimalno mogućoj meri. S druge strane,pre svega treba ih dobro slušati šta govore, pratiti njihove reakcije, iskazati poštovanje, pa roditeljima, biranim rečima i sa mnogo takta, strpljenja i razumevanja treba ukazati da je najvažnije da njihovo dete bude srećno i zadovoljno i da razvije samopoštovanje i da ga nikada ne treba gurati preko granice, jer to proizvodi frustracije i neželjene oblike ponašanja. Ako se roditeljiima na stručan, ali blizak i empatičan način predoče određene istine, oni će lakše prihvatiti sve. Ne zaboraavite da mi svojim istupima rušimo njihove snove i nadanja i oni uvek iznova doživljavaju da su “ kažnjeni “, krivi, odgovorni, neadekvatni i mnogo toga još, što svakako nije istina, jer stvari se ponekad događaju bez vidljivog razloga, ali za sve njih to je slaba uteha.
Sve do trećeg – četvrtog razreda osnovne škole, nema mnogo konflikata i nesuglasica. Manja deca bolje prihvataju svoje vršnjake, manje su sklona kritizerstvu, tolerantnija su, sklonija da pruže pomoć i podršku, a roditelji još uvek imaju nadu da će se dogoditi neko čudo. S druge strane to je i period kada dete pokazuje napredak i razlika među decom je manja. Što je dete starije veći su izazovi. Ono primećuje i samo da neke stvari radi drugačije, da ne može da stigne i postigne, zbunjeno je i uplašeno. Menjaju se učionice, nastavnici, predmeti, sadržaji i oni su sve nesigurniji. Drugovi iz razreda počinju da treniraju različite sportove, idu na takmičenja, privatne časove, rođendane i žurke i sve manje imaju vremena da se posvete drugovima sa smetnjama u razvoju. Roditelji to primećuju i bivaju tužni, pa i ljuti i sve te emocije indukuju i na svoje dete. Kao reakcija najčešće se dešavaju promene u ponašanju kod deteta. Tog trenutka roditeljima je neophodna još veća pomoć i podrška. Oni od nas očekuju razumevanje i utehu, ali ne i lažnu nadu. Pod konstantnim su stresom i moramo razumeti da su povremeno preumorni i bez nade. Osećaju se socijalno i roditeljski nesdekvatni, a zapravo ulažu daleko veći napor i trud u napredak deteta, nego roditelji sa prosečnim detetom. Oni imaju svoje načine adptacije na konstantni stres, ali povremeno “ gube dah “ i imaju osećaj da se guše od prevelikog tereta.
Naravno i roditelji i porodice se razlikuju između sebe. Neki će ispoljavati čak i dozu agresivnosti i besa izazvane frustracijom, dok će drugi takoreći dići ruke od svega i prestati da imaju bilo kakve zahteve. Mi moramo biti glas razuma i lagano i taktički ih voditi, usmeravati, saslušati, dati im savet, pomoći da što uspešnije obave svoju misiju. Adekvatna pomoć roditeljima i njihovoj adaptaciji, zahteva od nas razumevanje svakog pojedinog roditelja i njihove procene teškoća i izazova sa kojima se susreću, kao i dinamike i interakcije unutar same porodice. Različiti roditelji različito reaguju, a mi moramo biti spremni da na to adekvatno odreagujemo.
Naš zadatak je: da iskažemo poštovanje i uvažavanje roditeljskih stavova, njihovih razmišljanja i očekivanja, da pokažemo zainteresovanost i spremnost da pružimo podršku, da ne osuđujemo i prosuđujemo, već da pokažemo saosećanje, ali nikako sažaljenje.Uvek razgovor započnite onim što je dobro i što predstavlja uspeh deteta, pa tek onda ukažite na poteškoće. Neka vam uvek osnovna teza bude dobrobit deteta. Pokušajte da koristite afirmativne rečenice tipa: “ Važno je da je srećan. Najbitnije je da napreduje. Vidite kako je usvojio..to i to, pa ćemo polako da nastavimo dalje…“ Na taj način otvarate prostor da polako vodite roditelja kroz procese odrastanja deteta, pa kada oni steknu poverenje u vas, lakše možete dati savete, preporuke, usmerenja.
Taktičnost, strpljenje, empatija, stručnost i obraćanje, ne sa pozicija moći, već partnera, umnogome pojednostavljuje odnose.
Znam, i mi smo samo ljudi koji imaju svoje brige i probleme, svoje nedoumice i frustracije, svoja ograničenja, temperament i karakter i nije nam svaki put lako da se uzdržimo i prihvatimo “ napade “ ili različita ponašanja i zahteve roditelja, ali kada vas neka situacija frustrira, pa možda i vređa, samo se zapitajte: Kakav bih ja bio da sam na njegovom mestu? Odgovor se krije u iskrenosti.
