Porodica predstavlja najprirodnije okruženje u kome svako dete odrasta, stiče osnovna znanja i iskustva, oseća sigurnost, razvija samopoštovanje i sve potencijale kojima raspolaže. Po pravilu, porodica je zaštitnički nastrojena prema svom potomstvu i čini maksimalne napore da olakša i poboljša život svojoj deci.
Svedoci smo u svom radu da je sadradnja sa roditeljima učenika neretko veoma složena i zahtevna. U svojim ambicijama i želji da im dete bude “ savršeno “, uspešno, nepogrešivo, oni ponekad zatvaraju oči pred problemima i izazovima koji se mogu pojaviti tokom školovanja.
Nastavnici su u većini slučajeva svesno odabrali tu profesiju, ali tokom svog školovanja na matičnim fakultetima neki nisu imali predmete kao što su: metodika, pedagogija, psihologija, a svakako ni na jednom fakultetu ne postoji predmet koji bi nas učio kako da sarađujemo sa roditeljima i porodicom. Dakle, nisu obučavani za rad sa roditeljima. Neki od nas imaju prirodni “ talenat “ za komunikaciju, dok se drugi slabije snalaze u tom odnosu, a pri tom mogu biti izvrsni predavači, prenosioci znanja, kreativni i savršeno stručni i profesionalni.
Od 2010. godine, kada je donet zakon o Inkluziji, tipične škole pohađaju i učenici sa različitim vrstama smetnji u razvoju. Rad sa ovom decom poseban je izazov za nastavnike koji nisu prošli edukaciju i s pravom imaju nelagodu, strah i nesigurnost u tom radu. Deo ovih učenika svakako treba da bude u okruženju svojih vršnjaka, uz maksimalan angažman svih aktera nastavnog procesa. Ipak, za jedan broj dece ovakav rad nije najbolje rešenje, jer se teško prilagođavaju zahtevima, ali i samoj atmosferi u ovim školama. Jednostavno, potrebna im je tišina, pauze u radu, veliki broj ponavljanja, razumevanje njihovih potreba, prilagođavanje svih učenika u odeljenju na njihove specifične načine oglašavanja, ponašanja, potreba i sl.
Porodice dece sa smetnjama u razvoju, često imaju i doživljaj smanjenog zadovoljstva roditeljstvom, koji je povezan sa neispunjenim očekivanjima. Imaju svoju specifičnu dinamiku života i porodičnih odnosa, kao i zadovoljavanja određenih potreba. Odrastanje, vaspitavanje i učenje njihove dece predstavlja izazov u kom su neretko prepušteni sami sebi. Ovo su posebno osetljive i ranjive porodice, kojima je neophodna podrška. Njihova adaptacija na detetove smetnje veoma je raznolika. Kao posledica toga, dobronamerne primedbe, uputstva, preporuke, ne doživljavaju kao podršku i tada dolazi do međusobnog nerazumevanja, koje svakako šteti svim akterima procesa obrazovanja i vaspitanja.
Ako roditelj ima pozitivna prethodna iskustva i poverenje u druge (stručnjake) kao one koji mu pomažu u odgajanju, obrazovanju i vaspitanju deteta, on će se uključiti i biti aktivni timski igrač, što će nama kao nastavnicima, biti od ogromne pomoći.
Nasuprot tome, ako je roditelj imao negativna prethodna iskustva (što se u većem broju slučajeva događa), on može zauzeti nepoverljiv stav i postaviti se kao protivnik u ovom radu. Na taj način od saradnika dobijamo protivnika, što može izazvati čitav niz problemskih situacija. Međusobno nepoverenje i nesaglasje, svakako će ugroziti razvoj potencijala deteta, a sve nas dovesti u neželjenu situaciju.
Zato je dobro, već na početku pokušati “ ući u tuđe cipele “ i porazmisliti kako bi se mi osećali u datoj situaciji. Pre svega mora se biti profesionalan i jasan. Veoma je važno imati empatičan stav i biti ljubazan, ali ne servilan što se ponekad brka. Svaki od aktera ovog odnosa ima određena očekivanja koja se mogu poremetiti reakcijom druge strane. Zato ne treba zaboraviti, da je roditelj veoma često anksiozan, depresivan, nerealan, sa osećanjem bespomoćnosti, te već na početku treba dobro proceniti roditeljske snage i slabosti i pokazati spremnost da se razume i ohrabri svaki roditelj.
Nastaviće se…