Teatar „Gimnazijalac”

Deset godina istrajavamo uprskos sredini koja ne veruje u Lepotu

Iz profesionalnog pozorišta izašao sam onog trenutka kada sam shvatio da su banalnost svakodnevice i sujeta i suviše uprljali pozorište; jednog dana sam skinuo kostim i zahvalio se na ukazanom poverenju. Nisam uspeo da se izborim, biće da se pozorište i ja nismo valjano razumeli. Međutim, pozorište mi je nedostajalo: mogućnost da se bavim pozorištem, da rastem kroz pozorišni izraz i da svoja znanja o pozorištu podelim sa drugima. Zato sam 2010, počevši da radim u Gimnaziji u Lebanu, osnovao školski teatar i u njemu pronašao branu. Teatar „Gimnazijalac” za mene jeste utočište, pre svega i iznad svega. To je prostor čistote koji okuplja hrabre ljude koji streme ka nebu bez ikakvih interesa, Lepote radi. Okupljamo se da bismo, a to učenici odlično znaju, sebe izumeli, zajedno stvarajući nove svetove satkane od bola i radosti. Da ne odgađamo život – što škola često čini, već da živimo i učimo kako se suočiti sa životom. Teatar nam omogućava da ispričamo priču u ime „milijuna duša” koje ne mogu progovoriti jer nisu dovoljno hrabre, vešte ili snažne da se izbore sa skučenostima unutar sebe i oko sebe. Da stvaramo bolji svet zarad boljih svetova. Nije uvek lako, ali mora da bude uvek lepo – moto je našeg Teatra. Teatar već godinama počiva na principima koji promovišu, motivišu, osnažuju i slave ljubav i stvaralaštvo. Neke od najlepših dana su brojni gimnazijalci proveli u Teatru gradeći male spomene koji ih jačaju i čine boljim ljudima u trenucima kad naiđu nevremena i neljudi. Svi smo različiti, ali svi smo zajedno, čak i kad se ne razumemo, čak i kad mislimo dijametralno suprotno, ali tu smo baš zato što mislimo, i zato što stvaramo – zato što možemo rečima i umetničkim izrazom da objasnimo sebe svetu i drugima, i svet sebi. I sve to boli, jer zahteva dosta odricanja, a ulog je neizvestan, ali od nas zavisi – u tome jeste draž. Svi mi imamo svoje priče, ali i zajednički cilj – da čisteći sebe pronađemo u sebi mesto za druge i drugačije.

I tako već deset godina (ove godine obeležićemo mali jubilej) – radimo i nastojimo da izborom tekstova i načinom rada postavimo i negujemo pozorišne vrednosti na jedan subverzivan način koji oplemenjuje i gimnazijalce i pozorišnu publiku. Vraćamo igru pozorištu, i kroz igru učimo da kreativno i kritički spoznajemo svet, istražujemo nove mogućnosti, spoznajemo sopstvene potencijale – mogućnosti koje telo, glas i reč pružaju. Postajemo svesni svega onoga što posedujemo, a posedujemo mnogo; mi sami jesmo najveći pozorišni resurs. I sve nastaje i rađa se uprkos svemu, i ni iz čega, tako smo počeli, tako i nastavljamo; za predstave koje smo radili: Porodične priče, Draga Jelena Sergejevna, Barbelo, o psima o deci, Autobiografija, Životinjska farma, Sve je u redu, Mrtvo more za početnike – nismo dobijali saglasnost uže i šire zajednice, mada je nismo ni očekivali, a ni tražili. Rađale su se u mukama, ali su te muke svaki put oplemenjivale i učenike i mene – iznova i iznova nove učenike koji su dolazili i odlazili, i mene koji sam sve vreme bio prisutan da bih svedočio o usponima i sunovratima, da bih sebe bogatio novim iskustvima – ako povučemo crtu, možda sam na najvišem dobitku.

Za deset godina, koliko Teatar postoji, učešće u radu „Gimnazijalca” uzelo je oko osamdesetak gimnazijalaca od prvog do četvrtog razreda. Teatar nastoji da ne prekine saradnju sa bivšim gimnazijalcima, pa su svi oni rado viđeni u Teatru kao saradnici; takođe praktikuje da uspostavi vezu i saradnju i sa učenicima osnovnih škola koji će biti budući gimnazijalci. Izbegavamo audicije i ma kave selektivne modele, jedini kriterijumi za pristupanje Teatru jesu dobrovoljnost, lična odluka i motivisanost učenika da budu deo školskog pozorišta. Svaka nova grupa, i novopridošli član, upoznaje se sa karakterom grupe, sa prethodnim iskustvima, kao i sa činjenicom da je neophodno da svaki pojedinac bude spreman da radi i ulaže u sebe, jer je to jedini način da grupa opstane i traje.

Priliku da pogleda predstave Teatra „Gimnazijalac” imala je i publika van Lebana. Predstave smo izvodili širom Srbije – u Kragujevcu, Beogradu, Leskovcu, Nišu, Vranju, Kuli, Novom Sadu, Smederevskoj Palanci, Prokuplju, Jagodini, Medveđi, Knjaževcu, Obrenovcu, Vlasotincu – preko osamdeset izvođenja (isto toliko i nagrada sa različitih festivala), i, što je najvažnije – zadovoljna i raznolika publika: od najmlađih osnovaca do publike u godinama koje su vredne poštovanja. Bilo je veliko zadovoljstvo i privilegija predstavljati Srbiju na festivalima u Crnoj Gori – na Kotorskom festivalu pozorišta za djecu i u Bosni i Hercegovini – Juvantafest u Sarajevu, internacionalni festiva na kojem smo osvoji Gran pri za najbolju predstavu.

Proces rada na predstavi podrazumeva pre svega aktivnu uključenost svih članova u proces rada. Od prvih radioničarskih proba, do predloga za dramatizaciju, režiju, kostime i scenografiju. Učenici predlažu rediteljska rešenja, izrađuju kostime, učestvuju u izradi scenografije, nabavljaju rekvizite, iznose predloge i plan proba – konstruktivno doprinose kao pojedinci da rad grupe bude kvalitetniji i sadržajniji u odnosu na prethodne predstave. Na pomoć koleginice Ivane Krstić, koja je pre svega bila zadužena za produkcijsku podršku Teatru, mogli smo se u potpinosti osloniti. Veliku podrušku i pomoć pružaju i bivši članovi Teatra, koje nije potrebno da molimo za pomoć, oni sami dolaze i pomažu, jer ih za školsko pozorište vezuju lepe uspomene.

Najdragoceniji deo svakog procesa jesu trenuci kada učenici promišljaju o sebi i svetu, kada ih darmski proces motiviše da preispitaju sebe i svet koji ih okružuje. To su katarzični trenuci koji dovode do pročišćenja svih učesnika u procesu, a onda i publike. Potaknuti likom, dramskom situacijom, samim dramskim procesom oni kvalitativno napreduju – pročistivši sebe, pronalaze unutar sebe mesto za drugog/drugost.

Iskreno, nisam siguran da Gimnazija u kojoj radim ima punu svest o značaju školskog pozorišta, ali se u tome ne razlikuje ni od brojnih škola širom Srbije. (O tome najbolje svedoči i zabrana prošlogodišnje predstave Mrtvo more za početnike.) U suprotnom, školski teatri bi bili brojniji, a postojeći prilično osnaženi. Školsko pozorište pre svega može da unapredi vaspitno-obrazovni proces i poboljšati kvalitet školskog života. S tim u vezi, školsko pozorište jeste dragoceni resurs koji treba negovati da bi se što blagorodnije odrazilo na poboljšanje kvaliteta i unapređivanje nastavnog procesa. Jedan od ključnih problema u mnogim školama jeste etos – predstavlja najslabiju kariku u vaspitno-obrazovnom procesu. Ono što sam primetio, i o čemu mogu govoriti na osnovu ličnog iskustva, jeste činjenica da učenici koji učestvuju u radu Teatra razvijaju drugačije, mnogo pristojnije i humanije odnose u odeljenju sa drugim učenicima; oni prenose kreativni proces i podstiču stvaralačku atmosferu i među učenicima koji nisu članovi Teatra. Prenose model ponašanja koji podrazumeva solidarnost, toleranciju, uvažavanje različitosti, kritičko mišljenje i kreativno promišaljnje – dakle, sve ono što nedostaje tradicionalnom školskom sistemu. U Teatru nema vršnjačkog nasilja, nema neopravdanog izostajanja, nema bežanja i dosađivanja – u školi se susrećemo sa svim navedenim problemima. U Teatru ima mnogo igre, ali nema igrarije. Na kraju, učenici dobrovoljno dolaze u Teatar, i provode mnogo više vremena nego u školi, to im nije teško i ,,ne smara ih”. Škole bi mnogo toga mogle da nauče od školskih pozorišta, samo kad bi htele.

Veliki izazov za školsko pozorište jeste palanačka sredina (u kojoj pozorišta i nema) koja pozorište doživaljava kao vid zabave, lake i jeftine zabave, ili pak posmatra pozorište kroz prizmu nagrada – palanka koja kvalitet meri količinom nagrada, očekivanjima, neznanjem. Lako je to primetiti, ali je prilično nezahvalno učenicima sve to predstaviti i ojačati ih da se suoče sa palankom kao večitim agresorom. Jedno od čestih pitanja koje postavljam mojim gimnazijalcima: Kako možete dozvoliti da vas pritiskaju očekivanja ljudi koji pozorište ne poznaju? Međutim, da bi mogli da osveste sebe i svoj odnos prema sredini, moram često insistirati na razgovorima koji pre svega apostrofiraju misao da pozorište nije zabava za široke mase. Često ponavljam: Pozorište je stvarnost koju vi treba da izumite – jedna viša stvarnost kojom gospodarite – to je vaš svet. To nisu nagrade. Kojih nagrada se sećate? A kojih trenutaka sa putovanja, sa proba, sa gostovanja, sa predstava? Šta prepričavate vama dragim ljudima kad prođu godine? Da li im pričate o nagradama ili im otkrivate one trenutke koji su vas u pozorištu oblikovali? Često ih podsećam: Vi ste ljudi budućnosti, a ne sadašnjosti – dakle, nemoj da vas sadašnjost povuče da posrnete. I nikad ne govorim – juriiiiš!, već: za mnom!, u nove uzlete i u susret budućim trenucima! Jer je život od trenutaka, a ne od nagrada sačinjen!

Rad u Teatru za mene kako nastavnika pre svega znači neprestano usavršavanje i istraživanje, mogućnost da bolje upoznam učenike i uspostavim kvalitetnijiji odnos sa njima; da istražim njihova interesovanja i način kako da im pristupim. Baveći se školskim teatrom, postao sam bolji i, verujem, kvalitetniji nastavnik jer sam u prilici da sagledam svu složenost nastavničkog posla i izazove na koje nailazimo, a koje u učionici i za vreme redovne nastave ignorišemo. Teatar mi je pre svega omogućio da razumem koliko su učenici različiti, koliko se potrebe i interesovanja učenika razlikuju, iako su svi oni istih godina, pa samim tim, često kao nastavnici, pretpostavljamo da su i sličnih interesovanja. Prestao sam da pretpostavljam, uspostavio bliži odnos sa učenicima. Čitav naš obrazovni sistem zasniva se na pretpostavkama: pretpostavljaju roditelji, pretpostavljaju učenici, pretostavaju nastavnici. Kroz Teatar smo probali da saslušamo jedni druge, probali da poverujemo u dobrotu – nadam se da smo i uspeli. Uspevamo jer verujem učenicima i oni veruju meni, nismo suprotsavljene strane – mi smo tim. Ne stiče se obrazovanje isključivo u školi, niti se ono kao širi pojam da ukalupiti u prilično rigidnu instituciju kakva je današnja škola. Probamo li na silu da ga uguramo, oštetićemo obrazovanje. Često možemo čuti: Šaljemo decu u školu da budu neko i nešto! Teatar mi je omogućio da spoznam neiscrpnu energiju i potencijal dece – da su oni već neko i nešto.

Teatar je mnoge učenike osnažio, vratio im samopouzdanje; sticali su samopouzdanje radeći na predstavama ili samim bivanjem u Teatru. Naučili su da se i od posrtanja raste, da mogu da osnaže jedni druge i budu bolji ljudi; da se oslone na druge, da drugome veruju i da sarađuju sa drugima. I ono najvažnije, da ponovim još jednom: naučili su da pročiste sebe, da u sebi pronađu prostor za druge i drugačije. Teatar je za mnoge gimnazijalce koji su učestvovali u radu jedna od najlepših uspomena iz školskog života koje se često sete. Mnogi bivši gimnazijalci vraćaju se Teatru i posle završene Gimnazije što svedoči o divnim trenucima koji su ih inspirisali i ojačali dok su bivali u školskom pozorištu.

Brojni članovi Teatra su jako kreativni ljudi koji su svoju kreativnost iskali i pišući za nekadašnji školski časopis Ogledalo koji je nagrađen kao najbolji srednjoškolski časopis, ili i uredivši učionice svoje škole tako što su čitavu svetsku književnost preneli na zidove učionica – Savrmena književnost na zidovima učionice.

Komentari su onemogućeni.